Ne, nisam rođena u pogrešnom telu. Rođena sam u pogrešnom društvu: onom koje je veliki deo mog postojanja u njemu pretpostavilo još pre nego što sam se rodila. Ali ono nikada nije razmišljalo o tome da neki od nas nikada neće naći sebe u toj pretpostavci, da će ona biti toliko strana i toliko netačna da ćemo učiniti sve da od nje zauvek pobegnemo. Kako je moje telo raslo i poprimalo sve više karakteristika jednog pola, i s time rasla očekivanja okoline da se uklopim kao ličnost i uloga u njenu pretpostavku, tako je moje telo sve manje bilo moje dok na kraju nisam i prestala da ga zaista osećam, njegov položaj, njegovu bol, njegovu prijatnost, njegove emocije. 

Uprkos gotovo svim simptomima Transrodne depersonalizacije[1] pre oko 7 godina našla sam snage i nade da počnem sumnjati da je to normalno i tražiti u sebi nacrt egzistencije koja bi mi bila smislena i zahtevati svoje telo nazad. Ono što je za većinu bila buntovna pubertetska faza traženja sebe, kod mene se javilo dosta kasnije, u još uvek prilično konzervativnom društvu Srbije kao mnogo opasniji bunt i kao borba protiv depresije da preživim. I mada su četiri zida stana srednjeklasne porodice mogla znatno zakloniti od spoljnih pretnji (nagoveštavanih u jednoj internoj pošalici “Tućiće te neko!” kad god bih se nekomformirajuće prezentovala), nisu me ni oni, ni sva feministička teorija koju sam gutala, ni godine terapije, mogli spasiti osećaja otuđenosti od svog tela i osećaja duboke pogrešnosti.

Provela sam četiri depresivne godine istražujući razne vidove rodnog nekomformiranja i u stvari se polusvesno trudeći da na što manje načina budem muškarac (na kraju neretko oduzimajući sebi normalna ljudska iskustva koja bih povezala sa time) u nastojanju da sebe bar manje mrzim, ako ne već da objasnim drugima ko sam u stvari. Maštala sam da jednog dana, kao muškarac, otvoreno to pokažem izrazito feminim oblačenjem i ponašanjem, ali nikada u tome nisam osetila da sam našla svoj odgovor. On mi se konačno “prikazao” u snu i u njemu nisam bila ništa nalik tome: bila sam neugledna, zaokupljena svojom “muškom” profesijom, ali sam bila zaista žena i ljudi su me zvali mojim pravim imenom. I to je zapravo ono što mi je bilo potrebno.

Sa jasnom odlukom da iskreno iskomuniciram sa svetom ko sam, i da zavolim svoje telo kao svoj deo sebe, a što bi značilo da ga mogu fizički menjati čak i u pogledu polnih karakteristika, moj lični problem postao je i problem društva i politike.

******

“Pa šta će to da bude, muško ili žensko? Zašto bi se iko odrekao muškog tela – “najnormalnijeg” tela? Ima li vlasnik/ca pravo na njega i to da mu radi? Da li je on u glavi normalan? Jel ga to pali? Ono šta ima u gaćama, to je – mogu i ja da kažem da sam helikopter pa neću biti helikopter!“ 

Bila su to samo neka od pitanja i konstatacija sa kojima sam se pasivno suočila i pre nego što je iko sem najbližih prijatelja znao ko sam. Još tada, dok je rodni deo mog identiteta bio neispoljen i nije uticao na bilo koga, osetila sam da se nalazi pod ispitivačkom lupom i kritikujućom oštricom okoline. Naše rodno(-binarno) društvo reaguje čak i na hipotetičku mogućnost transrodnog identiteta (onda kad ga ne mitologizuje) neprestanim nizom invalidirajućih napada, što proces outovanja sebi i drugima čini izuzetno teškim za trans osobu. No ono što nas zasigurno najviše ugrožava jesu one stigmatizujući narativi koji nastoje biti podignuti na nivo nauke i institucija, i koji se danas u vreme socijalnih kriza sve više mogu čuti među onima koji debatuju o našim pravima. Mislim da ovakva reakcija društva nije samo odraz puke mržnje prema trans osobama već da govori dosta i o tome oko kojih vrednosti je ono ustrojeno. Iz tih razloga mislim da je diskusija o tim narativima nešto što može iznedriti vredne zaključke za sve nas, a svakako pružiti više razumevanja za stigmatizovanost i borbu koja kreće od samog početka tranzicije – te ovde nameravam obraditi nekoliko njih, iz svoje trans-femine perspektive.

******

Prvi odgovor društva sa kojim se mnoge trans osobe (pogotovo trans-femine) susretnu često jeste taj da je transrodnost “želja da se uklopi u život suprotnog pola uzrokovana nekom nerazrešenom psihopatologijom, traumom ili fetišom”. Iako je sama transrodnost skinuta sa liste mentalnih poremećaja, konzervativne struje koje jačaju svuda u svetu (pa čak i na levici) sve glasnije osporavaju slobodu trans osoba da same odlučuju o tome kako i u kojoj ulozi će sebe predstavljati u društvu – pokušajima da transrodnost, ako ne da vrate na pomenutu listu pod patronizujućom brigom oko potisnutih patologija, onda da je devalviraju na puki fetiš i pitanje seksualne slobode. Možda najsistematizovanija teorija koja ovo zagovara jeste “Blanchard-ova tipologija transseksualizma[2]koja se sistematski bavi isključivo trans ženama i svrstava ih u dve veće grupe: androfilične(heteroseksualne) čija je tranzicija motivisana željom za boljim uklapanjem u heteronormativnom dejting svetu; i (auto)ginefilične (homoseksualne) čija je tranzicija motivisana seksualnom fantazijom da su na neki način žene. Problemi sa ovom teorijom, koja je postojala i pre Blanchard-a, počinju već kod metodologije njegovih eksperimenata. U uzorku homoseksualnih trans žena 31% se u konzistentnosti svojih transrodnih osećanja nije uklapalo ni u današnje (blaže) kriterijume po kojima psihijatri daju dijagnozu F64.0 [3]– dok je heteroseksualni uzorak imao 96% uklapanja. Kontrolni uzorak cisrodnih žena, koji bi bio neophodan za diferencijaciju parafilije kod trans žena od ‘normalne’ ženske autoseksualnosti nije postojao, i kasnija istraživanja su indikovala da bi prilagođene Blanchard-ove kriterijume autoginefilije strogo ispunjavalo oko 28% cisrodnih žena. Ipak, ona bi se kod njih klasifikovala kao autoseksualnost koju svi ljudi imaju u nekoj meri. Na kraju, mnoga odstupanja rezultata od Blanchardove hipoteze, uklj. postojanje biseksualnih trans žena, tendenciozno su interpretirana kao potisnuta autoginefilija. 

A ako pogledamo realnost tranzicije, nailazimo na dalje kontradikcije. Zašto bi gej muškarac prolazio kroz tranziciju zarad bolje prihvaćenosti kada je evidentno da će ga sama tranzicija, i dan danas, neminovno koštati poslovnog i socijalnog života, pritom ga izlažući permanentnom riziku da bude “otkriven” od strane svojih partnera i potom neretko napadnut ili ubijen? Zašto bi strejt muškarac sa fetišom tražio seksualno zadovoljstvo kroz procedure koje će ga najčešće učiniti impotentnim i bez seksualne želje? Zašto iko misli da je život trans žena tako kontrolisan njihovom seksualnošću da bi toliko žrtvovale zarad nje – i nije li to slično načinu na koji se sve žene često dehumanizuju, svođenjem na njihovu seksualnu ulogu i mitologizovan seksualni nagon? 

Nažalost, čak i bez šireg prihvatanja ideje da iza MTF transrodnosti stoji seksualna želja ili fantazija, šteta za same trans-femine osobe je već učinjena. Verujem da je svaka od nas koja je čitala i slušala o tome bar na trenutak bila sklona da sopstvenu seksualnost, koju tokom tranzicije ponovo otkrivamo i možda uopšte prvi put doživljavamo, stigmatizuje. A nema boljeg načina da grupu isključite iz nekog dela društvenog života, konkretno dating-a, od toga da je navedete da sama veruje da nije dovoljno vredna da u njemu ravnopravno učestvuje. Svim ovim se takođe teži ka invalidaciji i neutralizaciji transfemine seksualnosti kao aktivne, dok objektivizacija i fetišizacija koju konstantno trpimo od strane strejt i gej cis muškaraca ostaje nepreispitana, efektivno nas svodeći na njihove fantazije kao što to čine i sa cis ženama.  Zbog toga smatram da je seksualnost trans osoba kategorija unutar LGBTQ+ koja zavrednjuje posebnu pažnju i o kojoj je potrebno otvorenije i više da pričamo mi sami.

Sve ovo stvara utisak da, mnogo više od naučnih dokaza, ovakve klasifikacije su motivisane potrebom društva da se transrodnost svede na heteronormativnu seksualnost, parafiličnu ili ne, i time rekonstituiše fundamentalna ideja da su pol, seksualnost i rod neodvojive kategorije. Čak i ako ne uspeju u tome, one ostavljaju samo jednu opciju trans-feminom postojanju: da svoje odsustvo reproduktivne sposobnosti otplatimo nasilnom asimilacijom u ulogu seksualnih objekata i tuđih fetiša. Ovo su bitni principi za ceo patrijarhat (pa i kapitalizam) i verujem da je razlog popularnosti ovakvih istraživanja, posebno sada tokom krize, pre svega pokušaj da se oni ponovo učvrste.

******

Drugi “greh misli” za koji će trans osoba biti optužena i pre stupanja u tranziciju jeste da svojim insistiranjem da nije prosto nekomformirajuće rodne ekspresije – već drugog rodnog identiteta – implicira postojanje “muškog i ženskog” mozga, ili da osoba popušta pred seksizmom i trudi se komformirati. Navodno, ukoliko zaista postoji nepromenljivi tj. urođeni ili rano formirani (faktorima koji nisu isključivo seksistička socijalizacija) rodni identitet, to može jedino značiti da je tipično muško ili žensko ponašanje nešto urođeno – što bi bila par excellance seksistička teorija.

Ideja da se rađamo kao tabula rasa te da naš identitet određuje isključivo naša socijalizacija je proverena i pobijena 1967. godine,  kada su roditelji blizanaca, od kojih je jednom penis bio trajno oštećen tokom hirurškog obrezivanja, potražili pomoć od američkog psihologa John Money-ja. On je smatrao da bi za dečaka bilo lakše da živi kao žena nego kao “oštećeni” muškarac u patrijarhalnom društvu, što je moguće pošto je rodni identitet isključivo socijalno konstruisan i dečak još mlad. Preporučio je da ga podvrgnu operaciji promene pola i proceduri hormonske supstitucije estrogenom, a potom “Joanu” odgaje kao normalnu devojčicu i nikada “joj” ne pomenu šta se dogodilo. Eksperiment je predstavljen kao veliki naučni uspeh i dokaz socijalne uslovljenosti identiteta. Nažalost, kada je psihijatar Milton Diamond odlučio da dalje isprati slučaj ovog dečaka zatekao je duboko nesretnu osobu na ivici suicida koji nije mogao da prihvati da ima išta zajedničko sa ženama, te je dao sebi ime David (Reimer). Ipak, vođene Money-jevom idejom, izvršene su već brojne operacije nad intersex decom atipičnih genitalija, neretko sa sličnim rezultatima.

Dakle, ipak postoje muški i ženski mozgovi? Ne bih baš rekla! Ono što ova teorija socijalnog determinizma na samom početku pogrešno pretpostavlja, jeste da ako je nešto biološki fiksirano u odraslom dobu – znači da pre rođenja već postoji u onoj formi koju vidimo među odraslim osobama (u ovom slučaju rodni identitet). Ali kada bi to bilo tačno teško da bismo videli tolike varijacije u rodnim ekspresijama, ulogama i identitetima kroz istoriju i različite kulture – ili mnoge druge varijacije! Umesto toga, mislim da je evidentno da se svi rađamo sa setom predispozicija koje se u zavisnosti od materijalnih okolnosti u kojima živimo mogu razviti i ispoljiti na različite načine, ali nas i ograničiti po pitanju uklapanja u neke društveno konstruisane modele ponašanja i slike o nama. Gotovo niko nije u potpunosti muškarac ili žena, ili što bi u polušali rekli “svi smo mi pomalo trans”, jer statistički je nemoguće da se iko sa celim setom urođenih osobina uklopi u jedan od dva binarna identiteta. I dešava se da za neke od nas to je toliko nemoguće da je jedino etičko rešenje da prođemo tranziciju.

Druga pogrešna pretpostavka je da rodni identitet apsolutno odgovara tipičnom muškom ili ženskom ponašanju. Iako bi iz slučaja Davida Reimera sledilo da su i sve cis osobe rodno-tipične ovo očigledno nije tačno i mnogi u transfobičnom maniru pripisuju ovu “tipičnost” isključivo trans osobama – a odmah potom, u apsurdnom obrtu manipulacije, odbacuju svoj prefiks CIS kao nekakvu optužbu za rodno komformiranje. Kao što oni bliski trans zajednici dobro znaju, trans osobe nisu uvek komformirajuće i, mada se nalaze pod većim pritiskom da sebe predstave kao tipiče muškarce i žene kako bi im se verovalo da su trans, često vrlo radikalno krše seksistička pravila oblačenja, ponašanja, itd.

Doduše predrasuda da se sve trans osobe izrazito uklapaju u uloge svog roda i da je to suština transrodnosti nije nastala bez ikakvog osnova u realnosti. U svom aktivističkom radu sam primetila da posebno tamo gde su socijalno i ekonomski trans žene najmarginalizovanije, što su uglavnom vrlo konzervativne zajednice, one mnogo češće usvajaju izrazito femine načine oblačenja i ponašanja. Za njih je to praktično nužno jer bez sistema podrške i materijalne sigurnosti njihova gola egzistencija zavisi od toga koliko će se uklopiti i “kamuflirati” u seksističko društvo.  Ove norme dodatno su ojačane od strane mnogih psihijatara koji često kao merilo spremnosti za ulazak u medicinsku tranziciju uzimaju nivo rodnog komformiranja. No možda najdirektniji pritisak na komformiranje dolazi od strane ličnih nesigurnosti, osećaja manje vrednosti i internalizovane mizoginije, koji pogađaju sve pa tako i trans žene – i protiv kojih kao oklop, kao substituciju istinskog osećaja lične vrednosti, usvajamo hiperfemina ponašanja.

Nažalost nesigurnost i nezadovoljstvo su neizostavni deo iskustva tranzicije. Zato tu i najviše izranjaju nerealne slike žena i ženskog tela kojima smo ceo život bombardovane. Iako bih svaku devojku ohrabrila da se ne stidi svojih malja, bila sam istovremeno presrećna promenom i preneražena svojom reakcijom kada sam uklanjala svoje; preneražena jer sam znala da je ipak moj doživljaj mog ‘prirodnog’ tela kontaminiran neprirodnim standardima ženskog izgleda. Standardima koje mrzim. Standardima kojima se mogu opirati, ali ne i odupreti.

Jer koliko god želela da budem prihvaćena i integrisana u društvo kao žena, ne želim se asimilovati. Ne želim pristati na to da to što nisam sposobna rađati nadomešćujem društvu samoobjektifikacijom i svojim još većim učešćem u njegovoj hijerarhiji, u neplaćenom radu koji služi zadovoljenju potreba muškaraca, u potvrdi rodnog esencijalizma koji održava status quo patrijarhata. Znam da bi me ono moglo prigrliti takvu, modifikovati neke svoje ideje tako da, iako sam trans, dobijem u njemu svoje mesto – ali to mesto bi mi pružilo samo lažnu sigurnost obećanu svim “dobrim” ženama – sigurnost da ću biti jednako eksploatisana i samim tim potrebna u kapitalizmu. Ja ipak, odrasla u (omraženoj) muškoj ulozi, poznajem drugačiji život i ne želim to zaboraviti. Ne želim se ponovo odreći sebe i svog tela i olako ga prepustiti tuđim potrebama i procenama. 

Ovo smatram izrazito bitnim delom kako moje lične tako i političke borbe. Verujem da ono što se nalazi u pozadini kontradiktornih pritisaka da se komformiramo kao trans, ili pak da samo budemo nekomformirajuće cis osobe, jeste nastojanje društva u krizi da restruktuiše i učvrsti šta znači biti žena ili muškarac. Jasnoća tih identiteta i fiksiran osećaj pripadnosti njima neophodni su zarad reprodukovanja konzervativnog modela 

muško-ženskih odnosa gde žene besplatno vrše reproduktivni i socijalno reproduktivni rad[4] – a muškarci teret i odgovornost svoje patnje i siromaštva svaljuju na njih umesto na kapitaliste. Učvršćivanje toga izvršiće se na osnovu rodnih uloga koje igramo u proizvodnim i patrijarhalnim odnosima ili pak na osnovu biologije i rodnog esencijalizma.

******

Treća vrsta poruka na koje sam naišla i pre nego što sam bila outovana svim prijateljima jeste da trans osobe svode muškarca i ženu na osećaj jer mi ipak ne poznajemo iskustvo “pravih” muškaraca i žena “koji su to od rođenja”. Na ovome se neću puno zadržavati jer smatram da je nazivanje bilo čijeg psihoseksualnog identiteta “osećajem” naprosto ponižavajuće, i jer mislim da je razlika u jednom delu životnog iskustva vrlo loš izgovor za ono što bi u praksi bila svojevrsna segregacija trans osoba. Na primer, razlika u iskustvu devojčice rođene u siromašnoj i konzervativnoj sredini i one rođene u bogatoj progresivnoj porodici bila bi gotovo nepojmljiva za bilo koju od njih, pa opet niko ni jednu ne izdvaja kao manje ženu. Razlika u iskustvima dve cis žene nije nužno manja od razlike u iskustvima jedne cis i jedne trans žene, i tome imamo zahvaliti čitavom nizu opresija koje se komotno zanemaruju jednom kada priča dođe do trans osoba. Ono što je zajedničko pak svim muškarcima i ženama jeste da su odgajani u patrijarhalnom društvu gde grade ideju o oba roda (posebno pazeći na i usvajajući one ideje vezane za rod koji percipiraju kao svoj/kome osećaju da pripadaju) i da ih kroz život drugi ljudi vide i tretiraju kao muškarce i žene. I ništa drugačije nije ni za trans osobe.

******

Međutim gotovo sve ove argumentacije počivaju na osnovu redukcionizma trans iskustva i rodnog identiteta. Sve do pokretanja depatologizacije transrodnosti, rodni identitet je mahom bio neodvojiva kategorija od pola i većina cis osoba ga nikada nije preispitivala, samim tim nije ni svesna njegovog uticaja na njihov život. Trans osobama ova spoznaja je pak neophodna i, jednom kada se više nije mogla izolovati kao poremećaj, društvu je ostalo da rodni identitet predstavi kao nešto svojstveno i bitno jedino trans osobama, što samim tim one slobodno biraju da ih vodi kroz dalji život.

Često sam čula kako cis osobe kažu “ja nisam cis, ja nemam rodni identitet, ja sam prosto ja” – i svaki put kao da sam čula „ja nisam strejt/belac/itd., ja sam normalan“. Jer, znajući da je rod konstrukt našeg društva, to bi podrazumevalo da su se neki ljudi izdigli iznad opresivnih materijalnih uslova koji su ga stvorili, i patrijarhata koji dominira društvom vekovima i koji od rođenja dozvoljava da budemo ljudska bića isključivo na dva načina. A to implicira dva načina da izgradimo lični smisao te podele koji će nam omogućiti da podnesemo takav položaj, da sistematizujemo svoja iskustva, da se identifikujemo sa po njemu sebi sličnima i formiramo sliku o sebi, pa i da ispoljimo i komuniciramo neke autentične delove nas. Kada bi rodni identitet bio svodljiv na pokornost rodnim ulogama, zašto bi toliko ljudi toliko dugo i u toliko različitih ekonomskih uslova nastavljalo da ga makar i pasivno reprodukuje? Zašto bi neko ko krši rodne stereotipe (cis i trans) sebe i dalje nazivao muškarcem/ženom? Zašto bi jedna od najinvalidirajućih kritika koje se ljudima upućuju bila ta da “nisu dovoljno/pravi muškarci/žene”? (istina, ona je u svojoj srži najdublje seksistička jer pokušava da izazove korigovanje nekomformirajućeg ponašanja porukom da osoba “nije muškarac/žena te samim tim je nešto bezvredno i neljudsko”)

I ta lična pozitivna uloga ne znači da je rod išta manje štetan konstrukt koji reprodukuje patrijarhalne odnose moći! Taj dijalektički spoj samo razotkriva koliko je on kompleksna reakcija na materijalnu opresiju, sposobna da proizvede načine samoodržanja pa i prkosa unutar njenih kontradiktornosti, ali koja nažalost ima i moć da održava status quo. Iako bi trebali težiti kao drštvo da prevaziđemo rod, izdići se potpuno iznad njega individualno zahtevalo bi nadljudsku snagu – ali zato ignorisanje njega zahteva samo privilegiju da ste „normalni“.

Stoga ne sme se posmatrati ni sama unutrašnja želja trans osoba da žive u skladu sa svojim muškim ili ženskim rodnim identitetom – ili da pak nekako izbegnu iz te binarnosti (kao antiteza tih identiteta) – kao nekakav hir, puki osećaj ili slabost. Ona je, kao i kod svih ljudi, adaptacija na postojeće društvene i materijalne uslove, najčešće nesavršena i ispunjena nizom sukoba sa samim sobom tokom tranzicije, ali u svom obećanju veće autentičnosti i humanizacije potpuno vredna svih muka.  

Ono sa čime želim da ostavim cisrodne osobe koje ovo možda čitaju je razumevanje razloga zbog kojih je objektivno bitno da se od početka poštuje želja trans osobe da se uvaži njen identitet i ona tretira u skladu sa tim. Da je to za nju poslednji način koji je potražila da se oseća iole normalno i svoje u svetu koji nas sve u nekoj meri otuđuje od nas samih. Da njen identitet nije ništa drugačiji od vašeg, sem u tome što ga je usled cisnormativnosti morala racionalno spoznati. Da se time ne prikriva nikakva osobina potekla od pola trans osobe koja bi bila relevantna za svakodnevni život. Svako bezuslovno poštovanje naše samoidentifikacije znači pritisak manje na trans osobe, koje svakako neće odustati od toga ko su, da sebe iznova ukalupljuju ne bi li bile prihvaćene; ili da se pak povuku u sebe i prepuste. I biće to korak ka anti-otuđujućem preuzimanju kontrole nad time šta za nas znači biti muškarac, žena ili nebinaran/na, a ne šta to znači u interesu patrijarhata i kapitala. Sve dok se konačno ne steknu i materijalni uslovi da, jednom za svagda, zaboravimo da su te podele i postojale.


[1] https://medium.com/@zinniajones/depersonalization-in-gender-dysphoria-widespread-and-widely-unrecognized-baaac395bcb0

[2] https://en.wikipedia.org/wiki/Blanchard%27s_transsexualism_typology

[3] Dijagnoza koja indikuje prisustvo istrajne rodne disforije kao i želje da se poseduju polne karakteristike i živi u socijalnoj ulozi suprotnog pola (od onog osobe)

[4] Socijalno reproduktivni rad podrazumeva sve one oblike rada koji služe da obnove psihičku i fizičku energiju ljudi i time učine život mogućim; tu spadaju kuvanje, spremanje, briga o nemoćnima (deci, bolesnima itd.), emocionalni rad itd. Najčešće on se odvija u krugu porodice, iako ga mogu pružiti i institucije ili kompanije uz naknadu.

Nora Janković

About author

Nora Janković

Rođena je 1995. u Beogradu gde je završila Matematičku gimnaziju i studira Elektrotehnički fakultet. Od 2014. se bavi aktivizmom sa posebnim interesovanjem za feminizam; najpre kroz revolucionarno socijalističke organizacije, zatim učestvuje u studentskim protestima, a potom nastavlja nezavisno. U svom radu fokusira se na radikalni kvir i borbe marginalizovanih zajednica za samooslobođenje, a pre svega trans* zajednice.