Kako pobeći sa višestruke margine?

Potreba kvir organizovanja za krov nad glavom

“Znaš kako, kada se outuješ nema nazad…moraš biti spremna na sve moguće ishode…moraš imati i plan gde da odeš ako te ne prihvate” rekla mi je terapeutkinja. Znala sam da je takav ekstremni scenario malo verovatan u mom slučaju ali čak i razmišljanje o toj mogućnosti, o tome da danas gledam televizor sa udobne sofe od punog drveta, a da sutra nakon par rečenica istine o sebi pakujem ceo svoj život u jednu torbu i odlazim ko zna gde – da li i igde određeno? – stvarao mi je mučninu. Bilo je to nešto od čega sam ceo život bila zaštićena, nešto što sam mogla da biram da li ću primetiti da se dešava oko mene. Pa ipak, zbog svog rodnog identiteta, tada sam morala životu bez sigurnog krova nad glavom prvi put gledati pravo u oči.

Nažalost za mnoge LGBT osobe ova mogućnost je daleko realnija ili se čak već i ostvarila. Pritom, u Srbiji, ta njihova priča najčešće ne kreće iz udobnog stana, već od pozitivne nule imanja tek bilo kakvog krova nad glavom i malih mogućnosti za nalaženje posla. Kada se outovanjem, ili na neki drugi način, i to izgubi stvar je sreće da li i kada će osoba imati kome da se obrati za pomoć – i na kakav će odgovor naići. Od koga ili kakvog posla će zavisti? Gde će prenoćiti i šta će jesti? Danas gotovo svuda ima organizacija koja se bore za bolji zakonski položaj LGBT osoba, pravo na brak, njihovu vidljivost, edukaciju o njima kao i njih samih, ali bez krova nad glavom sve to postaju misaone imenice i samo jedno pitanje ostaje: “Postoji li zajednica koja će mi pomoći da preživim?”

Ovo pitanje i problem adresirani su još na samim počecima radikalne LGBT borbe. Marsha P. Johnson i Sylvia Rivera 1970. osnovale su organizaciju Street Transvestite Action Revolutionaries (STAR) posvećenu revolucionarnoj borbi za prava gej, rodno-nekomformirajućih i transrodnih osoba, ali je takođe i obezbeđivala dom i hranu LGBT mladima bez doma. Prostor je obezbeđen kroz donacije, dok je izvor prihoda za hranu većinski bilo Maršino i Silvijino bavljenje seks radom. Nasuprot tome današnje LGBT organizacije, pogotovo one na našim prostorima (a koje su uopšte moguće zahvaljujući ovakvim ranim borbama) relativno retko možemo videti da adresiraju problem krova nad glavom – a kamoli da rade na njegovom sistemskom rešavanju. Do ove marginalizacije nekada centralnog pitanja queer organizovanja nije došlo pukim zaboravom, niti se može jednostavno opravdati nedostatkom resursa da se uhvati u koštac sa njim. To je, kao i samo beskućništvo, posledica više različitih faktora za koje su odgovorni kako država i njena ekonomija, tako i civilno društvo, i oni su tokom decenija erodirali potencijal naših organizacija da pruže pomoć najmarginalizovanijima među nama.

Već šest meseci nakon Stonewall-a nekolicina aktivista i aktivistkinja se odvojilo od Gay Liberation Front-a i njegove radikalne anti-kapitalističke, anti-rasističke i anti-ratne politike i formiralo politički neutralnu organizaciju Gay Activists Allience. Njihov fokus je bio drastično sužen na borbu protiv diskriminacije homoseksualnih osoba, ne adresirajući druge vidove opresije, pa je tako isključivao i rodno-varijantne osobe koje je njihova rodna ekspresija činila posebno vidljivom i ranjivom kategorijom. Šira ideja iza ovakve politike bila je da se osigura lakše usvajanje zakona koji bi štitili od diskriminacije one delove LGBT koje je društvo već spremno da integriše i asimiluje, a na uštrb vidljivosti onih delova koje je ono marginalizovalo. Nažalost ova strategija se pokazala uspešnom već 1974. kada je predlog zakona protiv diskriminacije homoseksualnih osoba u Njujorku konačno usvojen, ali tek uz amandman koji je praktično isključivao rodno-varijantne osobe. To je bio početak raslojavanja LGBT zajednice te najava i osnov dalje sve veće potisnutosti njenih deprivilegovanih članova/ica.

Tako je u atmosferi sve većeg prihvatanja (dela) seksualnih manjina već tokom 90ih (u SAD) počela da se rađa jedna sasvim drugačija slika javnosti o gej osobama. Mediji su tada već mogli naći svoje heroje integracije među uspešnim homoseksualcima i nekima se činilo da su tada, kada je jasno da i oni mogu biti vredni članovi/ce društva, potpuno prihvatanje i ravnopravnost bili na pomolu. Ovaj mač imao je i drugu oštricu: kako su prava za koje su se izborili LGBT aktivisti bila po meri onih relativno bogatijih i prihvaćenijih, i kako su oni postajali uticajniji, tako je cis-het javnost mogla zaključiti da su homoseksualne osobe po pravilu uspešne i privilegovane. To ne samo da je ostavljalo one siromašnije u senci već je i otvorilo vrata malicioznim objašnjenjima ovog “pravila”: da je LGBT zajednica akumulirala toliki kapital i uticaj da ne samo da nije diskriminisana već da se počela boriti za prevlast nad “normalnim” radnim građanima. Svakako, nisu svi progutali ovu teoriju zavere, ali je zato mnogo više ljudi bilo sentimenta da su svaka sledeća Parada i protest “traženje hleba preko pogače”. Siromašne queer osobe više nisu bile samo nevidljive i zanemarene – one su izgubile pravo da budu prepoznate kao siromašne i to samo zato što su queer, a njihova borba za zaštitu od nasilja, radno mesto i krov nad glavom je postala tobožnja pretnja po običnog čoveka.

Decenije ovako raslojene borbe ipak su dovele do toga da u današnjem neoliberalnom društvu aktivizam za LGBT prava uđe u mejnstrim kao promoter ljudskih prava i samim tim osnovnih vrednosti svakog demokratskog društva. Zasigurno, to je dovelo do toga da i same queer osobe imaju priliku izaći iz senke i govoriti o svojim iskustvima i problemima, te i do sve veće tolerancije javnosti prema nama – i teško mi je da zamislim svoj život bez toga. Međutim, moram biti kritična spram ovakvog diskursa borbe za našu slobodu i jednakost. On ne samo da nasleđuje klasizam onog koji je vladao prethodnih decenija, već i usvaja neoliberalne vrednosti. To najpre podrazumeva tržišni karakter “usluge” branitelja ljudskih prava koju profesionalizovani aktivisti/kinje pružaju društvu i državi, bez nužno dubinske i suštinske saradnje sa njima. Dalje, to znači i identitetsku politiku koja potrebe pojedinaca/ki prepoznaje i razvrstava prema konačnom setu identiteta i onim što se tipično asocira sa njima – a što, kao što smo videli, može biti vrlo pogrešan mit koji ne uzima u obzir višestruke opresije kojima oni/e mogu biti izloženi/e. Sve to većinu današnjeg LGBT aktivizma čini vrlo neefektivnim u borbi protiv siromaštva, uprkos najboljim namerama. 

No, da bismo izvukli neke pouke i imali bolju predstavu o tome šta je potrebno da bi naša borba efikasnije adresirala siromaštvo i pitanje krova nad glavom među nama, potrebno je da dobijemo jasniju ideju kako taj problem izgleda danas. To nije uopšte jednostavno jer on ne samo da je ostao ispod radara naših organizacija, već se njime generalno (nevezano za seksualnu orijentaciju i rodni identitet) i bilo koja država vrlo nerado bavi. Statistike, i kada postoje, često pate od nesveobuhvatnih definicija beskućništva, loših metodologija i nereprezentativnih uzoraka. I ne nužno bilo čijom neprofesionalnošću jer na raskršću opresija i marginama društva, gde se ljudi snalaze i žive dan za danom, teško je locirati ispitanike/ce i precizno izmeriti nivo svake njihove deprivilegovanosti. Iz tih razloga kada govorim o beskućništvu govoriću o svim nesigurnostima i nestabilnostima u imanju krova nad glavom, kako bih izbegla da sakrijem i jedan deo mreže problema koji nekoga mogu dovesti ‘na ulicu’. Takođe, umesto na ovakve statistike, osloniću se na neka živa iskustva koja sam imala priliku da čujem.

Jedna od prvih stvari koje vam pretraživač izbaci kada pretražujete beskućništvo među LGBT populacijom jesu statistike vezane za mlade LGBT osobe. Iako oni čine 7% svih mladih u SAD, čak do 40% mladih koji su se našli bez sigurnog krova se identifikuje kao LGBT[1]. Na području Evropske Unije istraživanja pokazuju da je 17% svih LGBTI mladih imala poteškoća sa prebivalištem dok je ovo iskustvo imalo 24% trans mladih[2]. Ovo ne treba da nas čudi s obzirom da mladi uglavnom još uvek zavise od svoje porodice i škole, te je većina njihovog života uslovljeno samom zajednicom od koje trpe nasilje zbog svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. Dodatno treba napomenuti da u siromašnijim zemljama gde je nezaposlenost visoka, kao što je naša, osamostaljivanje može nastupiti i dosta kasnije. Pozicija zavisnosti i nemanja odstupnice čini svako iskustvo nasilja, ili čak i samo pretnje nasiljem, posebno traumatičnim za mladu osobu te mnoge biraju da se maksimalno povuku zbog čega često pati njihovo obrazovanje, samim tim i buduće šanse za zaposlenjem. Školski sistem gotovo nikad nema razumevanja za njihov težak položaj ili je i sam diskriminatoran. Izloženost homofobičnom ili transfobičnom nasilju najčešće dovodi do znatnog pada uspeha u praćenju nastave za šta se uskovido okrivljuje sam učenik/ca, što stvara pozitivnu povratnu spregu sve manje podrške i prihvaćenosti što može dovesti i do potpunog ispadanja iz sistema.

Kada situacija postane nepodnošljiva mnoge osobe će odabrati prvu priliku da najpre povremeno, a po prilici i za stalno, same pobegnu iz mesta u kome su izložene pretnjama i nasilju.

Ja sam stalno boravio u Beogradu godinama unazad. Pre toga sam stalno boravio kod prijatelja na po nedelju dve tri, jer je meni boravak u Beogradu bio beg od nasilne situacije kod kuće. Konačno sam se preselio tek sredinom 2018, i to uz pomoć prijateljice, čija je prijateljica tražila nekog ko će živeti u njenoj  vrlo staroj, zabačenoj i nefunkcionalnoj kući besplatno, a zauzvrat održavati taj prostor. Pristao sam bez mnogo razmišljanja.”

U najekstremnijim slučajevima sama porodica izbacuje dete na ulicu. U takvoj situaciji ono gotovo da nema vremena i resursa da se snađe te vrlo lako može postati žrtva raznih vidova eksploatacije i nasilja:

Kao klinka sam često slušala “Ti si peder, odlazi iz moje kuće!”. Izbacila me je keva kad sam imala 18 godina, ispisala se iz škole, preselila se u Beograd, živela sa likom koji je nada mnom vršio psihičko, fizičko i seksualno nasilje. A nisam mogla da iznajmim ništa jer nisam imala primanja, nisam mogla da nađem posao samo sa osnovnom.”

Iako teoretski alternative i pomoć socijalnih službi postoje, retko ko na našim prostorima još uvek veruje u njihovu efikasnost dok mladi za njih često ni ne znaju. Pa i ako znaju, nakon što ih je primarna zajednica izneverila razumljivo je da nemaju poverenja u njih i u to da neće ponovo doživeti diskriminaciju kada im se obrate.

Kada su odrasli u pitanju situacija je čini se nešto lakša, ali zbog pripadnosti LGBT jednako brzo može postati krajnje nepovoljna i dovesti u pitanje siguran dom. Pre svega gubitak podrške primarne porodice može predstavljati veliki udarac kako za psihu tako i za finansije i samostalnog/e pojedinca/ke. Dalje, gotovo svi danas smo izloženi raznim ekonomskim poteškoćama koje nas neretko drže tek iznad ruba siromaštva – samo par vrlo loših meseci, samo jedna ozbiljnija bolest, samo jedna nepravda mogu nas ostaviti sa nedovoljno sredstava za život. U našoj državi dodatnu opasnost čine korupcija i kriminal koji su zavladali organima izvršne vlasti pa ne samo da nas ne štite od nepravde, već mogu i saučestvovati u njoj. To vidimo na primeru javnih izvršitelja koji i za upitne ili izmirive dugove i nepravilnosti, pod sumnjivim okolnostima, plene imovinu i izbacuju ljude na ulicu. A ‘drugačija’ seksualna orijentacija ili rodni identitet, u kombinaciji sa lošijim ekonomskim statusom, mogu vas učiniti lakom metom raznih nepravdi kao što su maltretiranje, gubitak posla ili izbacivanje iz iznajmljenog stana. 

“Nakon što su pročitali članak u kojem je progovorio o svojem iskustvu sa sustavom socijalne skrbi, neki stanovnici Cavtata prijetili su njegovom poslodavcu da će mu demolirati restoran ako Neven nastavi tamo raditi.”[3](iskustvo Nevena Rauka, mladog gej beskućnika iz Zagreba i aktiviste)

Kad sam došla na intervju za drugi stan, bila sam 10 meseci na hormonima ali mi je i dalje bilo muško ime u dokumentima. I kao sve okej i kao moramo da potpišemo ugovor i ja joj pokažem ličnu kartu i objasnim joj zašto je muško ime. Žena bila šokirana. Počela da se smeje. Zvala muža da ga pita šta da radi i otišla kao javiće mi da li su rešili da može transrodna osoba.

U poslednjem stanu predsednik kućnog saveta me je clockovao[4] and he was not having any of it. Redovno je zvao vlasnika da se žali na bukvalno sve u zgradi što se desi, kao da sam ja to napravila. Za vreme karantina malo su me ostavili na miru, međutim kad je ukinuto vandredno stanje, samo bura žalbi – ja sam napravila ovo ja sam napravila ono. Maltretirao me je svaki dan. I poludela sam i otkazala sam stan i odselila se, više nisam mogla da ga trpim.”

Jednom kada se osoba nađe ispod granice siromaštva i na ulici to prestaje biti samo pitanje nemanja posla i novca. Društvo ne želi da prepozna sopstvenu odgovornost u toj situaciji te okrivljuje takvu osobu i formira niz predrasuda prema njoj: da je neradnik, zavisnik, lopov i prevarant itd. Ukoliko još i pripada nekoj diskriminisanoj manjini kao što je LGBTI stigmatizacija se em udvostručuje, em smatra dodatno opravdanom. U takvoj situaciji ljudi gube poverenje u gotovo sve, izoluju se i učestalije pate od raznih mentalnih problema. Bez doma nema ni mesta na kome osoba može obnoviti fizičku i mentalnu energiju za naredni dan i sve to čini začarani krug iz koga je jako teško izaći. Institucije koje bi trebale da ih zaštite i izvuku iz takve situacije retko su senzitivisane da rade sa LGBT osobama, a među njihovim službenicima/cama homofobija i transfobija su izuzetno zastupljeni. “Što ste više queer, to postoji manje sigurnosnih mreža koje vas mogu držati iznad ili izvući iz ambisa.” (Hollibaugh, 2001.)

“Živio sam jedno vrijeme u Prenoćištu za beskućnike u Heinzlovoj. Od strane upravitelja i djelatnika/ica nije bilo nikakvih neugodnih situacija, a upravitelj mi je pomogao kada me moja socijalna radnica iz Centra za socijalnu skrb – Susedgrad htjela prisilno odvesti na liječenje u Psihijatrijsku bolnicu Vrapče da se liječim zbog toga što sam gay. Za razliku od Prenoćišta u CZSS bilo je puno neugodnih situacija i izražene velike netrpeljivosti prema osobama drugačije seksualne orijentacije

Saznao sam da je znatan broj osoba bio izbačen iz kuće uoči i oko prošlogodišnjeg referenduma, brojka me šokirala, uspio sam čuti priče iz različitih dijelova Hrvatske. Riječ je o ljudima koji nisu znali kome da se obrate i koji sami ne nalaze načine da pronađu svoje mjesto u društvu i LGBT zajednici.Takve osobe nemaju povjerenje u LGBT zajednicu, ni u socijalni sustav. Policija ih neće zaštititi, sustav ih također ne štiti, prelaze u prostituciju i uglavnom se trude biti što nevidljiviji. Većina ljudi ima predrasudu da su beskućnici ljudi koji hodaju u dronjcima, bolesni su i zaudaraju, probajte onda zamisliti koliko je breme diskriminacije na leđima LGBT beskućnika”[5]

(Neven Rauk, lična komunikacija, Jul 2014.).

Iz svega ovoga vidimo da je problem krova nad glavom i sigurnih prostora zapravo daleko veći i od pojedinaca i od nevladinih LGBT organizacija. On je krajnje sistemski i uključuje neuspeh čitavog niza instanci socijalne brige i zaštite: zakona koji bi trebali obezbediti dostojanstvene plate i zaštitu na radu, pravosuđa, policije[6], socijalnih službi i različitih organizacija civilnog društva. Prihvatanje te odgovornosti (umesto upiranja prsta i formiranja predrasuda), a posebno u okviru naše zajednice, bio bi prvi korak koji moramo preduzeti kao društvo kako bi dali šansu da se krug siromaštva i stigmatizacije prekine. I kako bi počeli da smanjujemo rupe na mreži kroz koje ljudi propadaju na marginu – a samim tim je i ojačali da ih može izvući i onda kada se to ipak dogodi.

Možda najurgentnije praktično pitanje, što je još STAR prepoznao, jeste kako možemo pružiti oslonac mladim queer osobama onda kada su najranjivije. To često znači prekinuti krug siromaštva na njegovom samom početku. Makar i privremen siguran prostor/sklonište može značiti puno kada zavisite od sredine koja nad vama vrši nasilje, i može spasiti od dalje (re)viktimizacije i eksploatacije. Besplatan psiholog i socijalni radnik/ca može pomoći da mlada osoba se lakše nosi s traumom i da nastavi školovanje. Smatram da je u ovome najbitnije da istupe same LGBT organizacije jer su one prve u koje će queer deca imati poverenja i koje mogu učiniti da se ne osećaju usamljeno kada se susretnu sa poteškoćama zbog svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. 

Svetao primer ovoga u regionu predstavlja sklonište za LGBTQ mlade „Streha“ u Tirani. Ono od 2014. godine pruža boravište i podršku u reintegraciji u društvo osobama uzrasta 18-25 godina koje su njihove porodice i okolina odbacile. Kao zajednički nevladin projekat dve najveće LGBT organizacije u Albaniji, finansijski podržan kroz donatorske večeri i od strane međunarodnih fondacija (koje finansiraju LGBT organizacije širom sveta), on je već 2015. ostvario saradnju sa Ministarstvom za socijalna pitanja i mlade. Time je Streha postala stabilno i dostupno utočište iz koga mlade osobe mogu dobiti pristup svoj potrebnoj podršci i zaštiti u osamostaljivanju. 

Uspešnost ovakvog modela ukazuje na važnost što prisnije međusobne saradnje naših organizacija i saradnje sa državnim institucijama zarad njihove sistemske podrške ovakvim projektima ali i senzitivizacije njih samih za rad sa queer osobama. Tek tada one garantovano postaju mnogo više od povremene stanice za određeni deo LGBT populacije i za političare željne imidža boraca za ljudska prava. Postaju dugoročni projekat izgradnje inkluzivnog društva koje se brine o najugroženijima, sposoban da se uhvati u koštac sa intersekcijom različitih opresija koje su ih dovele do toga da nemaju dom ni dovoljno sredstava da prežive.

Ujedno bi to bio i početak jedne drugačije politike koja ne nudi samo privid rešenja baziran isključivo na identitetima – konstruisanim kategorijama koje mogu biti bitne, ali i prožete stereotipima, i koje su same nedovoljne za temeljnu analizu nečije opresije. Zbog toga je važno da oni među nama koji imaju više privilegije je iskoriste za povećanje vidljivosti i uključivanje marginalizovanih queer osoba u zajedničku borbu i u naše organizacije, jer su oni ti koji najbolje poznaju kompleksnu strukturu nasilja koje nas sve delom pogađa i koji se protiv njega mogu najbolje organizovano boriti. Posebno kada imamo na umu trenutni jaz opravdanog nepoverenja koji obeshrabruje marginalizovane da potraže pomoć bilo od države bilo od NVO. Samim tim izbeći ćemo i zamku misreprezentacije našeg pokreta i njegovih ciljeva (mit o uspešnosti LGB ljudi) u koju se upalo njegovim raslojavanjem. U suprotnom, samo ćemo nastaviti da reprodukujemo odnose moći unutar njega i istorijske greške koji će dopuštati da homofobija i transfobija eksploatišu i uništavaju nebrojane živote.

Na kraju, da bi sve ovo imalo šireg smisla, ne smemo ponoviti ni grešku apolitičnosti. Ekonosmka i socijalna kriza i mere štednje koje ju prate gotovo svuda, pa i kod nas, najviše pogađa siromašne i degradira socijalne službe koje ih štite, što samo dalje otvara vrata viktimizaciji onih koji pripadaju LGBT. Rasizam, sistemski prisutan protiv romske populacije u Srbiji, jače pogađa one koji su gej, lezbejke, bi ili trans i stavlja ih u situaciju da ni u jednoj zajednici ne mogu naći utočište i siguran dom. Privatizacije i javni izvršitelji direktno ostavljaju ljude bez krova nad glavom i samo je pitanje vremena kada će se na njihovoj meti naći queer osoba koju neće moći ništa zaštiti izuzev direktne akcije, kao što ih sprovodi „Združena akcija Krov nad glavom“. Kritika ovakvih politika i pritisak na državu da od njih odustane neophodni su da bi rešenja do kojih dođemo dugoročno opstala i garantovala ljudska prava i slobodu za sve LGBTQI osobe.

Pravo na siguran krov nad glavom je ljudsko pravo!

  1. https://truecolorsunited.org/portfolio/serving-our-youth/
  2. https://fra.europa.eu/en/data-and-maps/2020/lgbti-survey-data-explorer
  3. “Na raskršću opresija – Intersekcionalnost i LGBT aktivizam u Hrvatskoj i Srbiji”, Bojan Bilić i Sanja Kajinić (ur)
  4. “Clockovati” – prepoznati da je neka osoba trans dok se prezentuje u svom rodu
  5. Citat preuzet iz: “Na raskršću opresija – Intersekcionalnost i LGBT aktivizam u Hrvatskoj i Srbiji”, Bojan Bilić i Sanja Kajinić (ur)
  6. Kao organa zaduženog za primarno sprovođenje zakona, iako u praksi sve policije slabije sprovode zakone koji bi zaštitili siromašne, te se može dovesti u pitanje njena istinska uloga
Nora Janković

About author

Nora Janković

Rođena je 1995. u Beogradu gde je završila Matematičku gimnaziju i studira Elektrotehnički fakultet. Od 2014. se bavi aktivizmom sa posebnim interesovanjem za feminizam; najpre kroz revolucionarno socijalističke organizacije, zatim učestvuje u studentskim protestima, a potom nastavlja nezavisno. U svom radu fokusira se na radikalni kvir i borbe marginalizovanih zajednica za samooslobođenje, a pre svega trans* zajednice.