oto dix silvija.jpg

Otto Dix. Portrait of the Journalist Sylvia Von Harden. 1927.

Sedim u Tri sa lezbejkama i kako to često bude krene priča je l ta i ta hot devojka lezbejka, bi, strejt ili nešto četvrto. Kad otpadnu lična poznanstva, čudni putevi gospodnji koji prepliću svačije bivše i buduće devojke, i kad konačno devojka ni po izgledu ne može da oda ništa preterano buč ili fem, imamo problem. Kaže Maja „Пa kako nisi provalila tako je stylish in a dyke way?“ Molim? Možda ja jesam ‘93 a Maja ’97, ali nije dotle došlo da se ne razumemo oko „pederske“ terminologije. Ili jeste. Uđem na fotografiju devojke na Instagramu, kažem „Аjde Majo analiza“. I ona pa „Pogledaj dizajn ovog ranca (običan crni lep ranac samo ima neke oštre ivice i veći je od pola devojke), pogledaj kabanicu (providna neka kabanica sa žutim ivicama), i na kraju naravno pogledaj patike (neke a la balenciaga nabudžene cyber)”. Mhm znači, lejzbejke su sad urbane fešn ribe koje egzistiraju van očigledne binarnosti buča i fema. Može, sviđa mi se. Jer to onda otvara mogućnost ni da svoj seksualni identitet ne baziraju na striktnoj ulozi unutar lezbejskog sveta. Novi modni modeli nisu eksplicitno rodno određeni, taj isti ranac, kabanicu ili patike mogao je da nosi i strejt muškarac (doduše ne bez toga da postavimo pitanje je l gej ili samo fešn) i ti komadi ni po čemu ne naglašavaju preterano maskulinitet ili feminitet kako smo ih do sada shvatali kroz dominantne modele vizuelne reprezentacije. Je l to znači da savremena lezbejka reprezentuje modom aboliciju roda? Prelepo.

Ono što su do pre godinu dve bile Vans patike u svetu raspoznavanja lezbejki koje su van dihotomije buč/fem danas su adidas sambarose model, apgrejd adidas samba modela iz 80-ih koji je inspirisan fudbalskim patikama. Nisam imala pojma, sagnem se pogledam ispod lezbejskoj stola i vidim njih dve sambarose ja neke obične adidas court, znači omatorilo se. Zanimljivo je kako se određeni vizuelni kodovi zadržavaju kao znak raspoznavanja isključivo unutar zajednice, jer služe kao kodovi bez obzira da li je društvo homofobno ili ne, postoje radi potrebe da se manjina međusobno lakše prepozna. Ne samo da hermetično ostaju u zajednici, već se i tako brzo menjaju, toliko brzo da budem u strejt vezi godinu i malo jače, a već izgubim track o tome koje su lezbejske patike. Na primer ne znam koje su pederske – jer me nikad nije specijalno zanimalo da ih raspoznajem (jer meni ne menja ništa). Dok, kada pitam drugare, saznam da tu postoje razni fetišizmi vezani za to sportsko oblačenje i da smo mi male mace sa tim jednim modelom patika – te kako se nose čarape, koji šorcevi, kakve majice, ili čitav vizuelni identitet preuzet iz određenog sporta tipa rvanja ili fudbala, upotrebljen u svrhu seksualnog fetiša. 

LGBT i kasnije queer zajednica imaju dugu istoriju korišćenja mode u svrhu reprezentacije određenog rodnog ili seksualnog identiteta. Dok jedan model ovog koriščenja podrazumeva skrivene kodove naizgled potpuno slične kodovima dominantne patrijarhalne i heteronormativne kulutre, drugi model je podrazumevao radikalnu transgresiju postojećih modela, dovodeći u pitanje reprezentaciju roda i seksualnosti. Još od 19. veka crossdressing prakse su postojale posebno među umetničkim krugovima, i ono što imamo posvedočeno, pretežno u višoj klasi. Žene su na fotografijama Alis Ostin (Alice Austin) s kraja 19.v. obučene u muška odela, imaju piće, cigarete i brkove kao simbole maskuliniteta. 

Alice Austen, Julia Martin, Julia Bredt and self dressed up, sitting down, 1891. Alice Austen Photograph Collection. Courtesy of the Staten Island Historical Society..jpg

Alice Austen, Julia Martin, Julia Bredt and self dressed up, sitting down, 1891. Alice Austen Photograph Collection. Courtesy of the Staten Island Historical Society.

Kasnije je ovaj model evoluirao u svoju malo više gender-neutralnu ili čak female empowerment stranu – zvezde starog Holivuda poput Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn), Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) ili Džuli Endrjus (Julie Andrews), fotografišu se i igraju uloge u kojima prisvajaju look opasne žene u odelima sa tompusima i viskijem, šeširima kratkom ili zalizanom kosom i sl. Taj model opstaje do kraja dvadesetog veka kod fotografa poput Helmuta Njutna (Helmut Newton). 

helmut cig.jpg

Helmut Newton

Iako su moda, film i fotografija bili pogodno tle za rasprostranjivanje ovih modela, „dyke stil” nije uvek dolazio „odozgo”. „Hippie dyke“ model od kasnih 60-ih, danas prisutan u „vegan eco pet friendly dyke“ stereotip lezbejke koja kupuje u second hand-u ima najmanje dve mačke i oblači se cozy/retro, ili „punk dyke“ i bajkerke od 80-ih koje su danas više „leather dyke“ lanci i katanci, su stilovi došli iz subkultura, „odozdo”. Ovi modeli vizuelnog raspoznavanja usko su povezani sa pobunom protiv mejnstrima – posebno normi pristojnosti ili sređenosti i nastaju na preseku pobune protiv mejnstrima u modi s jedne strane i protiv mejnstrima u društvenim normama roda i seksualnosti sa druge. Moda je ponekad olakšavala, ponekad maskirala snalaženje u prepoznavanju seksualnosti. Upravo zato što modeli vizuelne reprezentacije npr. lezbejki nekada bivaju povezani sa mejnstrim modom, subkulturom ili rodnim stereotipom. Dok je nekad ćelava ili kratka kosa predstavljala odliku raspoznavanja baš zato što su direktno preuzimanje „muške frizure”, trenutka kada je postalo prihvaćenije da i strejt žene imaju ovakve kose, one su izgubile radikalno značenje koje su imale. Onda su došli undercut kasnije, drečave boje farbe ili odeće, tetovaže, pirsinzi, što sve ukazuje na potrebu za odskakanjem, isticanjem drečanjem u prostoru. Ja sam drugačija i ja postojim kao takva iako me ne prihvatate. Iako rušim sve vaše modele pristojnosti i feminiteta. 

Kad i otpor postane mejnstrim, dođemo do kapitalističkih simbola – potrošačka korpa tržnog centra određuje te kao lezbejku. Bilo da su majice sa LGBTQ friendly natpisima, jednorozi čipkice i 50 nijansi roze garderobe za lipstick lezbejke ili oversize hoodie u pedeset nijansi crne za androgine i bučice, ili je reč o patikama koje koštaju oko 10000 na sniženju, te sambarose, a iskreno kvalitet je recimo na 3-4 hiljade, u svakom slučaju postaje jasno da se identiteti kreiraju kroz konzumerizam. I što više novca imamo za vizuelnu reprezentaciju to smo više fešn, urbane, „stylish in a dyke way”.

16marlene2-jumbo.jpg

Мarlene Dietrich

Modeli reprezentacije koji su nekad eksplicitno značili transgresiju rodnih i seksualnih identiteta, poput dandy žena Vajmarske Republike, pesnikinja ruske buržoazije ili pariskih „klaberki” između dva rata, danas prestaju da budu simboli, a postaju deo upravo tog konzumerističkog identiteta ili pak „zabave” – kreativnog izraza ličnosti ili jedinstvenog stila, koji se bira iz dana u dan i ne definiše identitet već se performira kada osoba to „odabere”. Posebno je tu ilustrativan primer kada se u poslednjoj epizodi Euphoria serije Ru i Džuls „oblače” u identitete. Noseći odelo Ru predstavlja model androgina/buč žena u odelu koji je opstao od 19. veka do danas, a Džuls najavljuje novi, gender-neutralni, oslobođen binarne polnosti model anđela, savremenog bespolnog queer bića. 

rue butch.png

Rue (Zendaya) u HBO seriji Euphoria

Queer teorija, savremeni feminizmi, post-kulutra, društvene mreže, klabing kulutra, savremena moda i uopšte ova šizofrenija svakodnevice danas, doprineli su rušenju čvrstih kodova, stereotipa, otežali prepoznavanje, ali i definisanje identiteta i omogućili jednu fluidnu i eklektičnu vizuelnu kulutru koja je u stanju stalnog fluksa. Zato što smo razblili barem neke modele kao povezivanje muške moći sa određenim vizuelnim simbolima poput odela, ili vezivanje navika i identiteta kao maskulinitet i sport, feminitet i šminka i doterivanje, moguće je postalo da svi koristimo sve na način koji prija nama individualno, jedinstvenoj mešavini koju sublimira lični, a ne kolektivni identitet. Naravno, dok god imamo pare da sopstvene prohteve za određenom vizuelnom reprezentacijom podržimo.

To naravno ne znači da opasnosti u ovoj (fluidnoj postmodernističkoj kapitalističkoj žabokrečini) distopiji ne postoje. Počevši od toga da i dalje živimo u homofobnom društvu gde će se neko uvrediti i povrediti te što njegov dizel fazon tumačiš kao klabersku pederanu (ali retko ako adidas sambu tumačiš kao stylish dyke), ili će ćelavu kosu i tetovaže uzeti kao razlog da te ne primi na posao, jer pretpostavlja tvoj način života lezbejke narkomanke, pa sve do opštih komentara od strane ljudi na ulici, iz komšiluka, pa i od porodice o tvom izgledu, primećujemo da su rigidni heteronormativni i (malo)građanski modeli reprezentacije kroz modu i dalje prisutni. Dakle, nije dovoljno da mi lezbejke i queer žene preuzmemo mejnstrim modele da bismo bile manje diskriminisane, a i dalje međusobno prepoznate, jer je to onda samo kamuflaža i nismo otišli dalje od ‘50-ih prošlog veka, već dovesti društvo u stepen gde zapravo mi i nemamo potrebu ni da krijemo a ni da ističemo specijalno identitet lezbejke. To ne znači da budemo svi isti dosadni i uštogljeni, već da se svako ističe i reprezentuje onoliko koliko želi bez straha ili bez predrasuda društva. Pravo na vizuelnu reprezentaciju možda nije osnovno nije ni nešto esencijalno, ali je deo slobode i stoga nam je neophodno. Dok te distopije ne bude update-ovaćemo se redovno o tome koje patike nas označavaju i kojoj su radnji iste na sniženju.

romaine-brooks-una-troubridge-1924-trivium-art-history.1200x0.jpg

Romaine Brooksa. Una Troubridge. 1924.

AnaSimona

About author

AnaSimona

Istoričarka umetnosti koja je stalno trigerovana svim i svačim. piše za feministički magazin Milica likovne kritike i komentariše društvene fenomene u kolumni za Remarker portal. radi u galeriji Novembar gde se odmara od trigera i uživa u umetnosti. Radi na doktorskoj tezi, ali nedovoljno ako se pita njeno sunce u jarcu.