Kada sam stupila u tranziciju znala sam da ću se suočiti sa gubitkom mnogih privilegija. Očekivala sam diskriminaciju zbog toga što sam osoba muškog pola koja ispoljava feminu ekspresiju i identitet, seksizam i mizoginiju kao žena, transfobiju itd. To me nije iznenadilo.

Međutim ono što mi je najteže palo i što nisam očekivala jeste gubitak mogućnosti da govorim u svoje ime. Iako se o transrodnosti i pogotovo trans ženama u javnosti sve češće govori, raspravlja o njihovoj egzistenciji i političkim zahtevima, usvajaju se ali i ukidaju mnogi zakoni koji im garantuju jednaka prava širom sveta, vrlo malo pitanja o svemu tome sam dobila od cis osoba. A puno puta sam bila svedok žučnih rasprava na te teme.

Svesna urgentne važnosti da trans osobe više govore u svoje ime odlučila sam, za početak, da napravim svojevrsnu online živu biblioteku gde ću odgovarati bez osude (koje se zapravo dosta cis osoba i plaši) na sva pitanja koja mi postave kao trans ženi. To ne bih mogla bez mnogih prijatelja (posebno ne bez “kvirstori” Instagram stranice) koji su delili moju objavu. Ovo su detaljni odgovori na neka od njih.

  • Kako i kada si shvatila da si transrodna?

Mnoge od nas skoro ceo život prati neki osećaj različitosti, neuklapanja, nažalost čak i pogrešnosti, pre nego što uspemo da imenujemo ono što osećamo. Teško je i ne kriviti sebe i videti izlaz kada vas društvo od malih nogu konstantno pritiska da se uklopite u jedan binaran vid egzistencije. To je u osnovi i mog iskustva. Od malena, bilo mi je teško da se uklopim u muške rodne uloge, nisam bila ni istinski zainteresovana da to učinim jer nisam osećala kao da pripadam sa dečacima. Na neki način bilo mi je i malo čudno kako društvo razdvaja dečake i devojčice. Ali ono što je kod mene bilo možda drugačije u odnosu na drugu trans decu je to što sam imala pomalo „muška“ interesovanja (prema čemu neretko deca i odrede ko su) i što sam se snažno trudila da budem „dobro dete“ i ispunim očekivanja okoline čak i kada mi to nije prijalo. Pokušala sam da sebe „popravim“. 

Koji god bili razlozi tome, ja sam sve do svoje 18-19 godine čvrsto verovala da sam ja ta sa kojom nešto nije uredu i da ne postoji alternativa tom nelagodnom životu muškarca. Prosto mislila sam „to je to, ako ne naučim da ne budem čudan nema načina da mi život bude ispunjeniji“. Ali čim sam krenula da sebi postavljam velika pitanja kao što je „Ko sam ja ustvari?“ znala sam da nisam prosto muškarac. I čim sam prvi put čula termin „trans žena“ u kontekstu koji nije označavao muškarca u ženskoj odeći, već pravu ženu, ja sam izustila „Pa i ja sam pomalo trans!“. Tada su mi se javile i prve jasne disforije (osećaji nelagodnosti povodom toga što telesno i socijalno egzistiram kao muškarac).

Nažalost, u istom maniru popravljanja sebe koji sam imala i kao mala, odlučila sam da moram naučiti da živim kao atipični muškarac. Razlog tome je prvenstveno bio taj što se nisam od detinjstva uklapala u stereotipnu medijsku sliku trans žene, tipične devojčice rođene u telu dečaka. Ipak to mi nije donelo nikakvu sreću ili boljitak, naprotiv sve do svoje 23 godine sam bila vrlo depresivna i često suicidna. Posebno je simptomatično bilo to što sam emocionalno otupela i što ni u jednom trenutku nisam znala tačno ko sam. Ali neretko sam imala snove u kojima sam bila devojka i nakon kojih sam se osećala potpuno drugačije.

Prelomna tačka je došla u periodu kada sam počela da puštam kosu i svoj odraz u ogledalu vidim kao femin. Tada sam imala jako kratak san: bila sam neugledna devojka, zadubljena u matematički problem, i tražila sam od ljudi da me zovu Juno, što su i učinili. Probudila sam se s osećajem euforije i opsednuta tim imenom kao da je zaista moje, ali nakon par dana kao da sam shvatila da to nisam ja u realnosti i počela osećati veliku nelagodu – disforiju. Tada sam znala da je ideja mene kao (trans) žene, koju sam imala još 4 godine ranije, dovoljno potkrepljena i istrajnom mukom i velikom nadom da bih je sebi priznala.

  • Da li je moguće da osoba bude trans iako većinu svog života nije ništa primećivala/o?

Apsolutno je moguće. Ni ja nisam primećivala ništa što bi jasno ukazivalo da sam trans žena. 

Razmisli, ako se složimo da su rodne uloge i stereotipi nametnuti te da na mentalnom nivou ne postoji jasno definisana razlika između muškarca i žene, i ako osoba poznaje samo život u ulozi koja joj izaziva nelagodu i od koje je potpuno otuđena, na osnovu čega onda ona može znati da je autentično drugog roda i da bi joj taj život više odgovarao? Mnoga trans deca to shvate jer se uklope i identifikuju sa vršnjacima određenog roda, ali neka deca prosto teško nalaze svoje mesto u društvu i nezavisno od toga. Kada dođe turbulentno doba puberteta telesna i socijalna disforija često postaju izraženije, ali da bi osećali tu nelagodu moramo biti u kontatku sa svojim telom i sa svojom okolinom – a nekad se prosto odvojimo od svog tela i povučemo u sebe. Pritom ne moramo imati obe ove disforije da bi bili trans. Na kraju ako za sve neprijatnosti i nedaće s kojima se susreću trans osobe okrivimo isključivo sebe, a ne društvo koje nas ne vidi kao ono što jesmo i diskriminiše nas, i ako samo u sebi vidimo grešku gotovo je nemoguće da shvatimo da bi nam tranzicija u drugi rod/pol mogla doneti olakšanje i osećaj da je sa nama zapravo sve u redu. I tako možemo jako dugo živeti sa internalizovanom disforijom, u uverenju da smo sami/e uzrok svoje nesreće.

  • Da li osoba može biti trans i ako nema disforiju?

Mislim da to zavisi od toga kako definišemo disforiju. Većina ljudi prvo pomisli na odbojnost prema sebi, osećaj da nam neki deo tela ne pripada, nevericu i mučninu kada nas neko tretira kao nešto što nismo. No činjenica da mnogim trans osobama takva disforija postane izraženija i primetnija kada konačno prihvate da su trans govori u prilog tome da ju je moguće potisnuti i navići se na takvo stanje stvari. Stoga ne bi trebalo ni da nas čudi što neke osobe je možda nikad i ne osete na taj način. 

Jedan od zanemarenih oblika u kojima se disforija može javiti jeste tzv. indirektna disforija. Naime umesto da se javi kao gorepomenuti skup nelagodnosti kod nekih ljudi ona deluje tiho, s vremenom drastično narušavajući mentalno zdravlje; pre svega kao depresija i osećaj da kroz život idu po automatizmu, kao kroz neki film, da se stvarni svet i emocije događaju negde drugde iza nekakvog stakla, što odgovara opisu stanja depersonalizacije (pa se nekad o njoj govori i kao o transrodnoj depersonalizaciji). Najčešće ni sama osoba ni terapeut ovo neće povezati sa rodnom disforijom sve do početka tranzicije. 

Ali ako neko i samo oseti sreću, veću lagodnost i generalno poboljšanje mentalnog zdravlja pri tranziciji nije li to dovoljan dokaz je ona mnogo više od hira te da je on/a zaista trans? Ideju da je neophodno da patimo da bismo imali_e pravo na život u drugom rodu (od onog koji nam je dodeljen) smatram vrlo toksičnim ostatkom patologizacije transrodnosti koja izmešta fokus sa onoga što bi trebala biti suština tog identiteta: autentičan život uprkos cisnormativnim i patrijarhalnim normama koje su nam od malena nametnute. 

Čak šta više smatram da je rizično uzimati osećaj nelagodnosti spram svog tela i socijalne uloge kao glavni kriterijum po kome se određuje da li je neko trans, jer negativni „simptomi“ nekad neprecizno govore o tome šta je zapravo njihov uzrok i šta je potrebno promeniti. Većina ljudi će u nekom trenutku iskusiti nelagodnost spram socijalne uloge u koju smo smešteni na osnovu svog tela, pa stoga nekad i spram samog tela, ali samo trans osobe će naći trajno olakšanje u promeni roda u kome žive i/ili svog pola. 

Stoga mislim da po klasičnoj definiciji disforije ona nije potrebna da bi neko bio trans. No, ako bismo je proširili tako da uključuje i relativno lošije psihičko stanje osobe kada živi/dok je živela u onom rodu koji joj je dodeljen po rođenju, da, mogla bih reći da je disforija potrebna da bi osoba bila trans.

  • Mene zanima nešto o seksualnosti trans osoba – koliko tebi prija da kažeš?

Seksualnost trans osoba je raznolika i kompleksna koliko i seksualnost bilo koje druge osobe, ali nažalost često ostaje stigmatizovana usled nenaučnih teorija da je po sredi celog identiteta svojevrstan fetiš (odnosno parafilija). Trans osobe jednako mogu biti strejt, bi i homoseksualne i aseksualne i jednako mogu zauzimati različite uloge tokom seksualnog odnosa. To im se često negira pod pretpostavkom da se moraju kompletno uklopiti u neku rodnu ulogu da bi bili trans. 

Načini na koji transrodnost i tranzicija formiraju seksualnost takođe su tabu tema upravo zbog svega gore pomenutog. Zbog toga volim stariji, stručni naziv koji se koristio i za rodni identitet: psihoseksualni identitet. To kog smo roda i pola postaje možda i najbitnije tokom seksualnih interakcija (u najširem smislu, dakle od momenta doživljavanja privlačnosti prema drugoj osobi), pa ne treba da čudi što mnoge/i od nas paralelno istražuju i otkrivaju svoju seksualnost i svoj rodni identitet. 

Moje iskustvo je slično iskustvu mnogih trans žena, a to je da svoju seksualnost nikada nismo doživljavale kao mušku, već kao žensku, niti smo mogle da zaista uživamo u njoj kao muškarci. Analogno važi i za trans muškarce. Šta sve to može značiti prevazilazi okvire ovog teksta, ali u osnovi mi seksualno nastupamo kao žene i bitno nam je da nas partner/ka tako i tretira, vrlo često zauzimamo tipčno žensku ulogu (ali ne uvek, kao ni same cis žene) od flertovanja pa do samog seksa i bitno nam je da naše telo ima ženske atribute kako bismo se osećale samopouzdano i poželjno tokom svega toga. 

Nesreća je što je sve to jako teško pre bilo kakve tranzicije pa naša seksualnost ume odlaziti u ekstreme kao rekacija na otuđenost od nje. Ja lično sam često mislila da sam aseksualna. Takođe nisam bila sigurna šta tačno treba da radim jer mi je način na koji muškarci ispoljavaju svoju seksualnost bio stran, a opet moje telo je bilo potpuno drugačije od onog koje su imale drugarice sa kojima sam se mogla poistovetiti. Čak nisam ni znala da sam biseksualna pre nego što sam sebe mogla videti kao ženu u odnosu sa muškarcem!

Kada konačno shvate šta im zaista prija trans osobe koje imaju telesnu disforiju su, pre operacija, prinuđene da se dovijaju kako se ona ne bi javila tokom odnosa. Seks u odeći je vrlo česta pojava, a načini na koje naš partner/ka može interagovati s našim genitalijama (ali i ostalim delovima tela) su ograničeni i unapred definisani. Zbog toga nije retkost da tražimo partnere/ke među drugim trans osobama.

Ono što je još interesantno je da se način na koji seksualnost funkcioniše i ispoljava nekad menja sa hormonskom terapijom. Ovaj fenomen je još uvek vrlo nerazjašnjen, ali iz onoga što sam mogla čuti svodi se na to da osoba u čijem telu preovladava estrogen biva uzbuđena u većoj meri seksualnim ophođenjem/ponašanjem partnera i bliskošću s njim/njom nego samim telom (odnosno vizuelno). Kod osoba u čijem telu pak preovladava testosteron situacija je obrnuta. Naravno ovo je daleko od pravila koje važi za sve.

  • Kakva je zdravstvena nega trans osoba u Srbiji? Da li je tranzicija zaista besplatna kako se priča?

U široj javnosti je, verovatno na osnovu reportaža o uspešnosti naših hirurga koji rade opraciju promene pola, zastupljena ideja da je zdravstvena nega trans osoba u Srbiji izvanredna i potpuno besplatna. To je daleko od istine.

Operacije promene pola su subvencionisane u iznosu od 65% od ukupne cene pa tako naša participacija iznosi nešto više od 100.000 dinara. Hormonska terapija za trans muškarce, tj. testosteron, se proizvodi kod nas i kao takva dostupna je po ceni od oko 600 dinara za mesečnu dozu. Međutim ona koju uzimaju trans žene se u obliku koji je najzastupljeniji („Estrofem“) ne uvozi regularno, te ni subvencioniše od strane RFZO. Drugi oblici kao i dodatni lek (blokatori androgena) nisu pokriveni dijagnozom koju dobijaju trans žene, dakle lek se ne može kupiti na recept, što rezultuje cenom od oko 5000 dinara za njihovu mesečnu dozu.

Tu problemi nažalost ne staju. Zdravstvena nega trans osoba je centralizovana u Beogradu i vode je jedan do dva psihijatra, jedan endokrinolog i jedan glavni hirurg. To praktično znači da je ona vrlo teško i neregularno dostupna i za osobe iz Beograda, a kamoli one iz unutrašnjosti. Dalje, nemanje mogućnosti izbora drugog lekara ni na jednoj instanci medicinske tranzicije ne samo da krši naše pravo na drugo mišljenje, već i ostavlja otvorena vrata da se lekari neprofesionalno i neetički odnose prema nama znajući da su nam jedina šansa za normalan život. Prema mojim saznanjima dolazilo je do težih povreda prava pacijenta i kršenja informisanog pristanka.

Treći skup problema se javlja kada trans osobe pokušaju pristupiti regularnoj zdravstvenoj nezi. Mnogi lekari su, navodno, vrlo malo upoznati sa transrodnim stanjem. Zbog toga oni nisu senzitivisani za rad sa nama niti obučeni da nas pregledaju i leče, pa neki od njih odbijaju da to učine. Ovo nije toliko česta pojava prema mojim saznanjima ali svakako zvuči neverovatno da neko sa završenim medicinskim fakultetom nije obučen za rad sa trans osobama. Nažalost, verujem da ima istine u tome, što je deo većeg problema našeg zdravstva, ali i da ima slučajeva gde lekari odbijaju pomoći iz ličnih uverenja i predrasuda prema trans osobama.

Nora Janković

About author

Nora Janković

Rođena je 1995. u Beogradu gde je završila Matematičku gimnaziju i studira Elektrotehnički fakultet. Od 2014. se bavi aktivizmom sa posebnim interesovanjem za feminizam; najpre kroz revolucionarno socijalističke organizacije, zatim učestvuje u studentskim protestima, a potom nastavlja nezavisno. U svom radu fokusira se na radikalni kvir i borbe marginalizovanih zajednica za samooslobođenje, a pre svega trans* zajednice.