Kada sam stupila u tranziciju znala sam da ću se suočiti sa gubitkom mnogih privilegija. Očekivala sam diskriminaciju zbog toga što sam osoba muškog pola koja ispoljava feminu ekspresiju i identitet, seksizam i mizoginiju kao žena, transfobiju itd. To me nije iznenadilo.

Međutim ono što mi je najteže palo i što nisam očekivala jeste gubitak mogućnosti da govorim u svoje ime. Iako se o transrodnosti i pogotovo trans ženama u javnosti sve češće govori, raspravlja o njihovoj egzistenciji i političkim zahtevima, usvajaju se ali i ukidaju mnogi zakoni koji im garantuju jednaka prava širom sveta, vrlo malo pitanja o svemu tome sam dobila od cis osoba. A puno puta sam bila svedok žučnih rasprava na te teme.

Svesna urgentne važnosti da trans osobe više govore u svoje ime odlučila sam, za početak, da napravim svojevrsnu online živu biblioteku gde ću odgovarati bez osude (koje se zapravo dosta cis osoba i plaši) na sva pitanja koja mi postave kao trans ženi. 

Ovo su odgovori na drugi deo tih pitanja – ako ste propustili prvi deo, možete ga naći ovde.

– Kakva je situacija sa zakonima koji se odražavaju na život trans osoba u Srbiji? Koje promene bi vama najviše značile?

Ono što najviše utiče na naše živote svakako jesu zakoni koji regulišu promenu imena i oznake pola (M/Ž u ličnoj karti), jer nas to najefektivnije štiti od neželjenog outovanja i diskriminacije.

Načelno moguća je promena imena u bilo koje bez ičije saglasnosti već od 15te godine ukoliko je osoba sposobna za rasuđivanje, ukoliko protiv nje ne postoji krivični postupak po službenoj dužnosti koji se vodi ili za koji još nije izvršena kazna i ako neće promenom imena izbeći neku obavezu kao što je porez. No ukoliko osoba nije promenila oznaku pola prepreku može predstavljati pravilo da osoba ne može promeniti ime u ono „koje je u suprotnosti s običajima i shvatanjima sredine“ – a neki matičari ime koje nije u skladu sa polom tako tumače. Na sreću u takvim situacijama moguće je pozvati se na zakon o zabrani diskriminacije koji pominje rodni identitet kao i obratiti se Povereniku za zaštitu ravnopravnosti.

Da bi osoba promenila oznaku pola, od početka 2020. godine, nije potrebno da prođe operaciju promene pola već samo da ima nalaz psihijatra nakon praćenja od bar godinu dana kao i nalaz endokrinologa koji je pratio/la hormonsku terapiju bar godinu dana (čak i ako je osoba sama započela uzimanje hormona pre odlaska endokrinologu ona i dalje mora biti pod njegovim/njenim nadzorom isti vremenski period). Iako ovo predstavlja poboljšanje u odnosu na stari zakon on i dalje predstavlja nehuman odnos prema trans osobama. Hormonska terapija nije nimalo laka pa ni uvek moguća medicinski i/ili finansijski za svakoga, a ostavlja trajne posledice koje možda nisu u skladu sa nečijim željama. A bez obzira na nju trans osoba se i dalje može prezentovati i integrisati kao muškarac ili žena i tada su joj usklađena dokumenta od vitalnog značaja. Na taj način ovaj zakon praktično krši pravo trans osoba da slobodno odlučuju o svome telu i diskriminiše one koje nisu u mogućnosti da uzimaju hormone.

Bitno je napomenuti da je ovakav zakon i u suprotnosti sa članom 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama jer praktično uslovljava priznanje rodnog identiteta sterilizcijom. Ono što nam je umesto toga potrebno je pravo na samoidentifikaciju tj. da osoba može promeniti oznaku pola na lični zahtev. Iako su teoretski zloupotrebe ovog zakona moguće, praksa je pokazala da je to izuzetno retko što je i u skladu sa logičnom pretpostavkom da osoba ne bi sebe izlagala transfobiji upotrebom dokumenata koja nisu u skladu sa onim kako se ona stalno javno prezentuje.

Druga grupa stavki zakona koji su najbitniji trans osobama su oni koji direktno štite od diskriminacije i nasilja u javnom prostoru, u porodici, na poslu itd. Ovakve stavke su u teoriji već dosta utvrđene i prisutne za LGB osobe u oko desetak zakona, uz povremenu obmanjujuću formulaciju „seksualno opredeljenje“. Stavke koje pak eksplicitno zabranjuju diskriminaciju na osnovu rodnog identiteta nalaze se u samo tri zakona: Zakonu o zabrani diskriminacije, Krivičnom zakonu i Zakonu o mladima. Mogući uzrok ovome, kako sam imala prilike čuti iz ličnih izvora, je snažno lobiranje Srpske Pravoslavne Crkve protiv uvrštavanja rodnog identiteta kada su se donosili zakoni protiv diskriminacije LGBT.

Ono što u ovom aspektu smatram da je najurgentnije promeniti jeste da se u Zakon o radu uvrsti zabrana diskriminacije trans i rodno-varijantnih osoba, s obzirom na to da veliki broj poslodavaca nam ne želi dati ni priliku da se zaposlimo.

– Šta se dešava kada trans osobu pošalju u zatvor na služenje kazne? U koje krilo će on ili ona biti smešten/a?

Prakse u svetu se jako razlikuju i može se dosta pisati o njima. Smatram da je za ovo dobar početak „2015. U.S. Trans survey / Complete report“ koja od 190-te strane pokriva tretman trans osoba u jednom od najvećih karcativnih sistema na svetu, a link ka njoj možete naći na kraju teksta. Za sada zadržaću se na manje poznatoj situaciji u našoj zemlji.

Na sreću, usled mukotrpnog zalaganja trans aktivistkinja i aktivista, kod nas su MUP kao i Uprava za izvršenje krivičnih sankcija relativno senzitivisani za rad sa trans osobama te se kazne izvršavaju na onoliko human način koliko je to u datom zatvorskom sistemu moguće. Trenutni zakonski okviri predviđaju smeštanje osoba u muška ili ženska zatvorska krila na osnovu oznake pola u važećoj ličnoj karti, međutim trans osobe koje su u procesu tranzicije u tim slučajevima dobijaju poseban tretman. Obezbeđen im je poseban nadzor i mogu biti smeštene u individualne ćelije, uz poštedu od šetnje sa drugim zatvorenicima/cama kako bi se predupredilo nasilje nad njima. Takođe, čak i u slučaju najtežih krivičnih dela, njima je omogućen pristup zdravstvenoj nezi potrebnoj za tranziciju. To znači da uz pratnju stražara mogu redovno odlaziti kod svih lekara koji vode proces medicinske tranzicije. Iako mislim da još uvek nije bilo takvih slučajeva, zakon predviđa da nakon promene oznake pola trans osobe budu premeštene u ono krilo koje odgovara novoj oznaci.

– Da li je žena/muškarac svako ko se tako identifikuje, i ako da, koje su implikacije toga za sigurnost ženskih prostora?

Ovom pitanju bih verovatno mogla posvetiti ceo tekst ali pokušaću da se zadržim na onome što se direktno odnosi na praksu.

Ako govorimo o ličnom životu i ličnom odnošenju prema drugim ljudima mislim da je odgovor apsolutno da, osobi trebamo verovati i uvažiti ono kako ona u datom trenutku razume svoj identitet. Razlozi za to su pre svega etički, ali je bitno istaći i da već u samom trenutku spoznaje identiteta to postaje politički relevantno pitanje, o čemu sam govorila u svom prethodnom tekstu „Više od osećaja“.[I]

Ako pak govorimo o tome kako osoba učestvuje u društvenom životu pitanje kada neko zapravo biva muškarac ili žena je mnogo zabašurenije. Tretman osoba čiji je rodni identitet nekonformirajuć spram cisnormativnih standarda će definitivno biti drugačiji, makar i pasivno, a pogotovo ako je on/ona i outovana – ali to ne znači da je osoba tretirana u skladu sa njim. No upravo zbog tih standarda način na koji osoba može intereagovati sa društvom zavisi od trenutka do trenutka i kako je u njemu prepoznata od strane drugih. To je u rodno-binarnom društvu ograničeno na muškarca i ženu, ali smatram da je takođe moguće i relevantno prepoznavanje nekoga kao „nedovoljno“ muškarca/žene. To poslednje je rezervisano za one koji u tolikoj meri „izdaju“ svoj pol, odnosno pol koji društvo kod njih prepozna, da prealze u kategoriju devijantnih koje ili treba ukloniti, ili nad njima sprovesti korektivno nasilje koje će ih „uklopiti“ (mislim da u prilog ovoj tezi ide rasprostranjenost konverzionih terapija za trans osobe kao i činjenica da nebinarne osobe u SAD imaju za oko 10% više šasni nego binarne trans osobe da dožive seksualno nasilje tokom života).

Al zadržimo se na muškarcima i ženama. U trenutku kada je neko prepoznat kao žena ili muškarac drugi mahinalno pretpostavljaju i osobin pol te u većini svakodnevnih interakcija ta osoba biva „odrasla osoba ženskog/muškog pola“. Jasno je da njena istorija i njen privatni život tada nemaju puno uticaja jer ni cis osobe ne doživljavaju tretman izvan ove dve kategorije uprkos velikim ličnim razlikama. U skladu sa tim ljudi se i grupišu i trpe opresuju što bi trebali biti dovolnji uslovi da za nekoga kažemo da je efektivno muškarac ili žena. 

Samim tim osoba koja trenutno ima preovladavajuće iskustvo muškarca ili žene ima i kredibilitet da govori u ime tog roda i da zastupa njegove interese, uz obzir na ukrštanje raznih vidova opresija kod svih nas (tj. ne može npr. svaka žena govoriti u ime svih žena). 

Toj osobi je potrebna i odgovarajuća zaštita i podrška u raznim sferama života al tu se moramo vratiti i na privatni život. Ja recimo kao osoba koja je odrasla u muškoj ulozi ne smatram da mi je mesto u prostorima koji nastoje osnažiti „muška“ interesovanja kod žena koja su im u detinjstvu zabranjivana – jer meni nisu. No tako nešto možda neće biti potrebno ni nekoj cis ženi koja je odrastala u izrazito podržavajućoj okolini. Uzimajući u obzir ove varijacije i u drugim sferama dolazimo do toga da je neophodno razmatranje od slučaja do slučaja. Ovo pravilo često primenjuju i sigurne kuće, za koje mnogi strahuju da će izgubiti svoj smisao ako se pravno usvnoji princip samoidentifikacije. Pristup ovakvim prostorima naprosto ne treba biti birokratski regulisan, već u zavisnosti od potencijala da se u njih svaka individua uspešno integriše i da ima koristi od njih.

Za kraj mislim da mane i poteškoće birokratske regulative statusa transrodnih osoba kao muškaraca ili žena ukazuju na to da se došlo do granice naprezanja društvenog sistema u kome vlada binarni esencijalizam, pa i sam rod kao društveni konstrukt. Ono prosto nema odgovor na egzistenciju koja prelazi granice patrijarhalnog koncepta roda, pa se svi zahtevi za tom birokratskom regulacijom mogu smatrati prelaznim zaštitama za trans osobe, čije će pravo oslobođenje doći tek sa nestankom patrijarhata.

– Da li je moguće da osoba prođe medicinsku tranziciju i potom shvati da ipak nije trans? Šta se onda dešava?

Moguće je, ali je to izuzetno retko. Na primer jedna studija[II] koja je analizirala 6793 kartona pacijenata u najvećoj Holandijskoj klinici za transrodna stanja između 1972. i 2015. utvrdila je da je procenat osoba koje su zažalile operaciju promene pola svega 0.6% među trans ženama i 0.3% među trans muškarcima – bez tendencije da raste uprkos ogromnom rastu trans osoba koje su se obratile ovoj klinici sa željom da prođu medicinsku tranziciju. Treba imati na umu i da veliki udeo u razlozima zbog kojih osobe zažale tranziciju čine nezadovoljstvo rezultatima i pritisak okoline, a ne realizacija da ipak nisu trans. Jedna druga velika studija[III] trans osoba iz SAD pokazala je da je ovaj udeo čak 95%, dok je svega 0.4% svih ispitanika izjavilo da su shvatili da tranzicija prosto nije za njih.

Ipak ove brojke nipošto ne treba da nas odvrate od bavljenja ovom ozbiljnom temom. Verujem da je shvatiti da je sopstveno telo promenila na način koji nije u skladu sa njenim doživljajem sebe, i koji izaziva veliku nelagodu, za cis osobu podjednako, ako ne i više bolno nego spoznaja trans osobe da je njen identitet u sukobu sa njenim/njegovim telom. Zavisno od stepena medicinske tranzicije koje je osoba prošla „povratak na staro“, odnosno detranzicija, može biti tehnički sve od jednostavne do gotovo nemoguće. Ukoliko se osoba predomisli rano tokom hormonske terapije većina promena je reverzibilna, pa čak i sterilnost. Kako ona odmiče javlja se sve više trajnih promena koje ne nestaju nakon prestanka uzimanja hormona. Kod osoba koje se maskulinizuju to su dubina glasa, maljavost i rast klitorisa. Kod onih koji se feminizuju opstaju grudi. U oba slučaja sterilnost može (ali ne mora) takođe biti permanentna. Na sreću promena oblika lica je uvek reverzibilna. Prevazilaženje ovih promena polnih karakteristika slično je kao i kod osoba suprotnog pola koje prolaze tranziciju: žene mogu ići na epilaciju malja i trening glasa tako da se ponovo feminizira; muškarci nezadovoljni svojim grudima će se podvrgnuti operaciji njihovog uklanjanja. 

Ukoliko je osoba prošla i operaciju promene pola stvari postaju zaista teške. Retko koji hirurzi umeju od takvog, već operisanog tkiva ponovo rekonstruisati polni organ sa kojim je osoba rođena, a rezultati su slični ili gori nego kod trans osoba koje su samo jednom menjale pol. Kako se pri obe operacije uklanjaju gonade osoba koja potpuno detranzicionira moraće da pije polne hormone do kraja života.

Sramota i stigma koja prati ovakav proces je višestruka. Mnogi će na detranziciju reagovati kao na nekakvu prevaru ili kao da je osoba samo tražila pažnju, što je jako ponižavajuće spram komplesknosti nečijeg identiteta koji mukotrpno istražuje. Transfobična javnost će takođe najčešće reagovati sa povicima „Rekli smo ti da to ne radiš!“ i „Vidiš da je to sve samo faza!“ i svaljivati svu krivicu na tu osobu, ili pak na zdravstveni sistem koji pomaže trans osobama. Takođe, zbog ovoga će transrodne osobe često dodatno reagovati na one koji detranzicioniraju kao na nekakvu pretnju i kao na potencijalni dokaz cis osobama da njihov identitet nije validan i da je prolazan ili „izlečiv“. 

Smatram da rešenje ovog problema leži u normalizaciji istraživanja sopstvenog rodnog identiteta kao ličnog i slobodnog procesa koji ne mora uvek ići u jednom smeru i zadatom putanjom od spoznaje nelagode vezane za pol ili dodeljeni rod do potpune medicinske tranzicije. Time bi se smanjio pritisak da se ljudi prerano (ili uopšte) odrede u jedan fiksan i binaran identitet kao i da uđu u medicinsku tranziciju.”. Uostalom to je već prepoznato kao normalna faza razvoja deteta i ne vidim razlog zašto ona ne bi bila uvažena i odraslima kojima možda nije data šansa da to učine kao deca. Kako veliki procenat onih koji detranzicioniraju čine osobe koje i dalje jesu trans, ali iz bilo kog razloga nisu zadovoljne rezultatima neke procedure, jako je važno priznati i maksimalno poštovati pravo ljudi na samoidentifikaciju, odnosno tretirati ih onako kako se u datom trenutku identifikuju bez insistiranja na menjanju tela.

– Da li je transfobično ne želeti romantični i/ili seksualni odnos sa trans osobom?

Zavisi od toga da li je vrsta nečije dotadašnje tranzicije objektivan faktor za vašu romantičnu ili seksualnu privlačnost. 

S jedne strane sasvim je normalno da pri izboru partnera imamo određene preferencije i uslove, pa tako možemo birati partnere samo određenog roda, rodne ekspresije i pola. To su sve stvari usko povezane sa seksualnošću, u njenom širem smislu, i dokazano je da se one teško mogu svojevoljno pa ni pod uticajem okoline menjati. Tako se može desiti da, iako vas generalno privlači neki rod, postoji jako mala verovatnoća da će vas privući trans osoba tog roda koja nije menjala svoj izgled – jer njena trenutna rodna ekspresija vas prosto ne privlači. Isto tako možete biti zainteresovani za seksualni odnos sa nekim jer, pored toga što vam se fizički dopada, ste pretpostavili da ima one genitalije sa kojima vam je interakcija ok – ali ako ih nema, nije transfobično (ili „cisfobično“ ako ste očekivali trans osobu) pristojno odbiti seks. Ali moram napomenuti da se neke trans osobe mogu jako razočarati ako ih bilo odbijete bilo odaberete samo zbog njihovih genitalija, čak i ako je bilo jasno da ih ne objektifikujete i svodite na njih. Razlog tome je što cisnormativno društvo konstantno meri validnost naših identiteta prema našim genitalijama, fetišizuje tobože neobičan spoj ženskog izgleda i muškog polnog organa i uopšte svodi nas na njih. Za neke od nas je to traumatičnije nego za druge i stoga možemo pomisliti da nam i vi to radite u trenutku biranja ili odbijanja, pa bih iskoristila priliku da vas u ime svih nas zamolim za razumevanje u takvim trenutcima.

S druge strane nečija transrodnost per se nema nikakve veze s vašom romantičnom i/ili seksualnom privlačnošću. Isto kao što nemaju boja kože, etnička pripadnost, vera itd. Unapred isključiti sve trans osobe iz svog izbora partnera jeste transfobično, isto kao što bi isključivanje svih osoba tamnije puti bilo rasistički (mada ne nužno u smislu mržnje prema nekoj manjini, već kao nešto što verovatno ukazuje na izvesne predrasude).. Vrlo često vi nećete ni znati da je neka osoba trans dok vam to ne kaže, možda ni nakon seksa, ali ako je trenutak kada to uradi trenutak kada prestaje da vas interesuje onda je potrebno da preispitate svoje predrasude. Takođe to što nečije telo „nije prirodno“ je veoma loš izgovor u društvu gde svoja tela konstantno menjamo, lečimo i unapređujemo na razne „neprirodne“ načine i mislim da u ovom slučaju u sebi krije esencijalističke ideje. Ako ste se prepoznali u nečemu od ovoga to ne treba da vas plaši. Transfobiji i esencijalizmu nas društvo uči od najranijih dana i mislim da ne postoji osoba koja ne gaji neke od ih ideja, ali je na nama da konstantno preispitujemo njihovu opravdanost. I to je često vrlo ličan i bolan proces, ali budite sigurni da neće promeniti vašu seksualnost, već samo vidike.

– Kao cis osoba plašim se da ne umem biti dobra podrška trans osobama oko sebe i trans zajednici. Koji vid podrške tebi najviše znači? Šta bi volela da cis ljudi češće rade?

Iz iskustva mogu reći da ako postavljaš ovo pitanje, najverovatnije već jesi dobra podrška trans osobama. To znači da si verovatno vrlo pažljiv/a da ne uvrediš trans osobe neumesnim pitanjima i da se trudiš da ih slušaš.

U ličnom odnosu sa nekom trans osobom nemoj hodati po iglama kada pominješ (nečiju) transrodnost i pitaš u vezi nje, ali nemoj je ni stavljati u centar pažnje. Ja lično jako volim kada me cis drugovi i drugarice pitaju za mišljenje o tome i kada sa njima mogu normalno i opušteno pričati o tom bitnom aspektu svog života – jer nemam puno prilika za to (*sedi i piše čitave tekstove o tome*…ok ali nikad dosta pažnje za ono što je godinama bilo u ormanu). Ali isto tako volim kada osetim da niko ne daje pet para za to što sam trans, već me tretiraju kao običnu osobu i devojku. Dakle vodi se time da je transrodnost najnormalnija stvar na svetu.

Što se tiče podrške trans zajednici ključno je da koristiš svoje privilegije kako bi se naše postojanje i naši glasovi uzeli u obzir tamo gde su zanemareni i potisnuti. Iako se sami/e borimo za to kada možemo, i u tome nam je najbitnije da nas podržiš, nekada nam je sve to previše stresno i retraumatizujuće pošto se o našoj koži radi. To što te direktno ne pogađa tema daje ti priliku da smireno, iz svoje (cisrodne) perspektive objasniš zašto je bitno uzeti trans osobe jednako u obzir, zašto naša prava ne ugrožavaju tvoja, da podeliš šta si čuo/la da trans osobe misle o konkretnoj temi itd. Ali pazi da ne govoriš umesto nas i da ne dominiraš prostorom kao spasilac/iteljka trans osoba. Trudi se da objašnjavaš ono što si naučio/la od nas, a ne da ulaziš u beskonačne debate o transrodnosti u kojima se osećamo objektifikovano i kao lopta za šutiranje na jedan od dva gola (tj. krajnosti). Dodala bih i da, bar ja, ne volim kada cis osobe u susretu sa problematičnim osobama i stavovima odmah pređu na povike „transfob!“ ili „TERF!“, na lepljenje etiketa i vređanje. Čak i kada time ne biste rekli ništa netačno, mnogo je konstruktivnije otvoriti (za nas tešku) konverzaciju o takvim stavovima jer mnogi transfobični ljudi zbog tih prozivki prosto ne osećaju da imaju odakle da dobiju informacije o transrodnosti i trans osobama, sem iz svojih krugova.

A volela bih kada bi cis osobe češće pitale druge ljude koje zamenice koriste i kako se identifikuju, kao i na druge načine razbijali atmosferu da je cisrodnost norma, tj. da pol osobe jedinstveno odgovara načinu na koji se ona izražava i kako se ona identifikuje.


[I] http://blog.dasezna.lgbt/2020/08/19/vise-od-osecaja-politicki-sukobi-na-pragu-autovanog-zivota-trans-feminih-osoba/

[II] https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/29463477/

[III] https://transequality.org/sites/default/files/docs/usts/USTS-Full-Report-Dec17.pdf

Nora Janković

About author

Nora Janković

Rođena je 1995. u Beogradu gde je završila Matematičku gimnaziju i studira Elektrotehnički fakultet. Od 2014. se bavi aktivizmom sa posebnim interesovanjem za feminizam; najpre kroz revolucionarno socijalističke organizacije, zatim učestvuje u studentskim protestima, a potom nastavlja nezavisno. U svom radu fokusira se na radikalni kvir i borbe marginalizovanih zajednica za samooslobođenje, a pre svega trans* zajednice.