“Ime mi je Damjan” slovenačke spisateljice Suzane Tratnik je roman ispovednog, intimnog tona u kojem nam o sebi priča Damjan, devetnaestogodišnji transrodni momak iz Ljubljane. 

O imenu

Kroz veći deo ovog kratkog romana provlači se priča o imenu (što je inače vrlo važna tema za sve trans ljude), tačnije o dva imena, jednom, s kojim je čitalac upoznat već u naslovu, i drugom, koje je sve vreme pristuno kroz priču, ali ga saznajemo tek kasnije. Ovo drugo ime je u stvari prvo, odnosno ono ime koje je Damjanu dato na rođenju, žensko ime kojeg se Damjan odrekao, o čemu dobijamo informacije već na prvim stranama kada nam Damjan priča kako je otišao u opštinu i promenio ime u Damjan. Ukoliko znamo da roman priča priču o transrodnom momku, isprva nam se može činiti da nas autorka i roman namerno čikaju da se zapitamo koje je to ime, da nam ga, u stvari, nikada ne bi dali, jer ne bi trebalo da nas zanima kako se transrodna osoba zvala “pre”. Međutim, nasuprot takvom očekivanju negde pred kraj knjige to ime dobijamo, a čitav roman nam, kako se priča razvija, daje sve više i više informacija koje se ni uz najbolju volju ne mogu ignorisati i koje nagoveštavaju ono što će nam biti sve razumljivije kako roman bude napredovao – da ovo nije priča o transrodnom momku. 

O Damjanovom odnosu sa ocem i porodicom

“Ime mi je Damjan” je u okviru projekta “Rastem s knjigom” 2014. godine štampan u 20 hiljada primeraka i podeljen je slovenačkim srednjoškolcima, što je podiglo dosta prašine i izazvalo pobunu brižnih roditelja koji su se veoma brinuli što je njihovoj deci data jedna takva knjiga, puna divljeg, neodgovornog ponašanja, opijanja, žurki, seksa, psovki i svega ostalog što nije za primer i što može loše uticati na decu.

I zbilja, nije tako teško osuđivati Damjana. On mnogo pije, destruktivan je, agresivan, besan, a često i neartikulisan – muči se da izrazi osećanja i misli, te često biva frustriran. Ima loš odnos sa porodicom, oca praktično prezire, svađa se, pa i fizički obračunava s njim, odustao je od škole i zaposlio se, pa dobio otkaz… Sve u svemu – nije slika i prilika. Nasuprot ovim osobinama, međutim, Damjan je, duhovit, šarmantan, inteligentan, ali takođe i drzak, ne preza da kaže istine, gnuša se ljudi koji se samosažaljevaju, ne voli da morališe, ali ipak ima nekakav sistem vrednosti kojeg se drži. Zbog ovih osobina Damjana nije teško ni voleti, i to je možda i razlog zašto toliko plaši mame i tate slovenačkih sredjoškolaca. Kao književni lik, on je izuzetno životan, dopadljiv, i veoma je lako identifikovati se sa njim.

Na to sve, glavni krivac za Damjanova destruktivna i autodestruktivna ponašanja su – njegovi roditelji.

Malo po malo, knjiga počinje da nam pruža uvid u Damjanov komplikovan i napet odnos sa porodicom, ponajviše sa ocem, koji se uspostavlja kao centralna figura oko koje se vrte Damjanovi problemi. Nikad sasvim eksplicitno, ali ipak nepogrešivo jasno, saznajemo da je Damjan u detinjstvu bio seksualno zlostavljan od strane svog oca, da se Damjan toga seća, da majka nikada ništa nije preduzela povodom toga i da ne želi da prizna da se to dogodilo jer, kako Damjan kaže, “ne bi podnela još jedan skandal u kući”, da je čak i psiholog, kod kojeg su Damjana poslali zbog svog ponašanja, savetovao Damjanu da traumu potisne, da o tome ne priča okolo jer “ treba gledati u budućnost a ne u prošlost”. Damjan stalno, od svih, pa čak i od stručnog lica koje bi trebalo da mu pomogne da se sa svojom traumom suoči, dobija poruke da svoju prošlost, kako jednom i sam reče, “u crnu zemlju zakopa”, i da, verovatno kako bi svi oko njega oprali ruke i kako bi se osećali manje krivim, on mora biti proglašen za krivog, za onog koji je “nezahvalan” i koji je bez razloga takav kakav je. Ali nije velika mudrost da se sabijanjem rupe na tepihu ona samo pojavi na drugom mestu. Damjan je takav kakav je, ne zato što je loš sam po sebi, nego zato što su mu otac i majka uradili to što su uradili i upravo je potiskivanje te traume stvorilo je od Damjana destruktivnu osobu od koje strahuju roditelji slovančkih srednjoškolaca. Da li jedna knjiga zaista može upropastiti decu, pitanje je, ali roditelj definitivno može. Ako se dete ponaša kao Damjan, biće da je to roditeljska, a ne krivica knjiga koje detetu poklone u školi.

O Damjanovom rodnom identitetu

Najproblematičnije pitanje ovog romana, međutim, nije pitanje primerenosti knjige ili manjak pedagoškog pristupa, nego pitanje Damjanovog rodnog identiteta i moguće implicitno povezivanje iskustva seksualnog zlostavljanja sa Damjanovom transrodnošću.

Tokom celog romana postoje naznake da je Damjanov rodni identitet složeniji i komplikovaniji nego što se isprva čini i Damjan kroz čitavu knjigu govori neke stvari  koje ne bi izašle iz usta transrodne osobe sigurne u svoj identitet.

Najpre, kada prvi put pomene Nelu, svoju devojku, Damjan kaže kako je ona bila “ta kojoj je mogao da kaže svoje pravo ime”. Zašto Damjan svoje staro ime, koje se unutar trans zajednice naziva i “mrtvo ime”, naziva svojim “pravim imenom”? Ne postoji ništa “pravo” u mrtvom imenu jedne transrodne osobe i ni jedna transrodna osoba neće svoje staro ime nazvati svojim pravim imenom. Nela, inače lezbejka, Damjanu se obraća u ženskom rodu, što on samo njoj dozvoljava, i očigledno ga doživljava kao svoju devojku. Kroz čitav roman dobijamo naznake da Damjan nije ni izbliza tako siguran u svoj rod kako nam to predstavlja isprva, a na kraju čak razmišlja o tome da “sve uradi drugačije”, da se venča i ima decu, jer je “normalan i može da rodi”. 

Damjanov rodni identitet nije jasno definisan, a sama autorka potvrđuje da Damjan nije transrodni muškarac u potpunom značenju te reči, te da on jedino zna da nije ona devojčica koja se od njega očekuje da bude, i da ona sama kao autroka nije želela da Damjana jasno odredi u ovom pogledu.

Da bismo razumeli ovu nedefinisanost, zamagljene granice između onoga što znači biti lezbejka i biti trans muškarac, moramo uzeti u obzir vreme u kojem je knjiga nastala. Pre samo dvadeset godina, transrodnost, kako autorka kaže “nije postojala”. Ovim se, naravno, ne želi reći da transrodne osobe nisu postojale, nego da transrodnost, a pogotovo kada govorimo o trans muškarcima, kao koncept, kao izdvojena kategorija nije bila definisana i da se o tome nije pričalo niti dovoljno znalo. Mesto transrodne osobe u svetu nije bilo jasno, a nebinarni rodni identiteti nisu bili imenovani. Sve to se nalazilo negde zajedno, u jednoj kvir zbrci u kojoj nisu postojale jasne podele, kategorije i podkategorije identiteta i seksualnosti koje postoje danas i u kojima smo mi navikli da funkcionišemo.

Ono što pri čitanju ovog romana predstavlja najveću opasnost je čitalac koji nije edukovan o transrodnosti i kompleksnom pitanju rodnog identiteta. On bi lako mogao brzopleto pomisliti da je Damjan transrodan zato što je doživeo seksualno nasilje, pa čak i uzeti taj slučaj kao opšte pravilo, krivo zaključujući da se gej ili trans “postaje” usled seksualnog zlostavljanja. Pogotovo na našim prostorima gde su neinformisanost i predrasude o transrodnosti ogromne a knjiga sa ovom tematikom jako malo, veoma je važno jasno istaći koji elementi Damjanove ličnosti jesu posledica seksualnog zlostavljanja, kao što su njegova destruktivna i agresivna ponašanja, a koja, kao što je njegova seksualnost i rodni identitet, to nisu.

Osim što je svedočanstvo o LGBT+ zajednici s kraja 20. i početka 21. veka, i što je naterala slovenačke roditelje na pobunu i protest, ova knjiga i samostalno ima književne kvalitete. Damjan je izuzetno životan i dobro izgrađen književni lik sa kojim je lako identifikovati se. Roman ne beži od teških i mračnih tema, ne ulepšava, ne prečišćava i ne sterilizuje stvarnost. Na kraju nam ne daje morališuću poruku nego nas ostavlja bez prosvetljenja i bez konačnog rešenja, čime je veoma prijemčiv i blizak savremenom čitaocu.

Matija Stefanovic

About author

Matija Stefanovic

Rođen je 1997. godine. Završio je Valjevsku gimnaziju, a trenutno studira Srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na Nedelji ponosa je prvi put volontirao 2019. godine i tada se zainteresovao za LGBT+ aktivizam. Od novembra 2020. godine radi u Prajd Info Centru. Voli Gospodar Prstenova, Vikinge i Nordijsku mitologiju.