Pre nekoliko dana pročitao sam uznemirujuću vest o tome kako je desničarska Vlada Viktora Orbana promenila Ustav i zabranila usvajanje dece istopolnim parovima u Mađarskoj ubacivši definiciju porodice tako da je „otac muškarac a žena majka i nikako drugačije“ što je još jedan u nizu udara na prava i slobode manjinskih grupa u ovoj zemlji. 

Prvi opozicioni političar koji je uspeo da osvoji gradske izbore u Banja Luci nakon petnaest godina vladavine Dodikove stranke, Draško Stanivuković, u jednoj od prvih izjava nakon zaista veličanstvene pobede koja je mogla biti poruka da će Republika Srpska konačno krenuti napred i započeti svoj dugoočekivani evropski put rekao je da u tom gradu „neće biti gej parade dok traje njegov mandat“ dodavši onu odvratnu rečenicu koju smo hiljadu puta čuli „da svako ima pravo na svoje opredeljenje, ali nema pravo na organizovanje Parade“. Mladi, privilegovani Draško, koji je rastao u očevoj vili od dve hiljade kvadratnih metara u startu je pokazao da nema razumevanja za ugrožene ljude koji nisu u životu imali njegovu sreću, te da očigledno ne razume da nema pravo da negira nečije pravo na slobodno okupljanje i da svojom politikom neće uraditi apsolutno ništa kako bi poboljšao njihov položaj u društvu. Malo prostije rečeno, zabole ga za njih.

U Crnoj Gori je ove godine na parlamentarnim izborima pobedila koalicija stranaka među kojima je Prava Crna Gora, ekstremna desnica, čiji je predsednik Marko Milačić nekoliko meseci pred izbore cepao Zakon o životnom partnerstvu među licima istog pola pred kamerama najavljujući da će ga ukinuti čim se dočepa bilo kakve moći u toj državi.

Na najavu ministarke za ljudska prava i društveni dijalog Gordane Čomić da bi se na proleće pred srpskim parlamentom mogao naći Zakon o istopolnim partnerstvima (iskreno, u ovo još uvek ne verujem) javio se Milovan Jakovljević, potpredsednik Dveri i udarna pesnica Boška Obradovića sramnim tekstom u Danasu u kojem je potencijalno donošenje ovog zakona ocenio kao „šamar svima koji pripadaju rodoljubivoj, tradicionalnoj i hrišćanskoj Srbiji, bez obzira na stranačku pripadnost“ zapitavši se “gde je kraj zajedničkom poniženju i hoće li država oduzetu decu sada dodeljivati istopolnim partnerima”.

Ukoliko vam nije pripala muka od ovih informacija i ukoliko još uvek čitate ovaj tekst ne bi bilo loše da znate zbog čega sam uopšte odlučio da govorim o ljudima koji svoju politiku propagiraju gazeći ionako pogažene i ponižene. Ljudi poput Orbana, Stanivukovića, Milačića i ovih nesrećnika iz Dveri nemaju snagu i petlju da naprave razliku, da poguraju društvo napred, da se zauzmu za slabije i ugrožene. Oni se samo bore za svoje sitne, svakog prezira vredne, male interese, da uvale zadnjice u fotelje ili da ih u foteljama zadrže uz populizam i raspirivanje mržnje prema onima koji im ni na koji način ne ugrožavaju život, njihove tradicionalne i hrišćanske vrednosti i društveni poredak uopšte. Talas ovakvih političara koji u zemljama u regionu odlučuju o sudbinama svih nas ili će u nekom trenutku odlučivati ne treba da nas iznenadi. Ljudi izmrcvareni siromaštvom ne izlaze da glasaju ili jednostavno glasaju za ovakve populiste koji im obećavaju neki svet o kom maštaju u svojim mediokritetskim glavama, boje se promena i izbegavaju bilo kakav napredak čekajući da im prođe život sa što manjim potresima budući da su ih već dovoljno preživeli u decenijama za nama. Balkanci ne vole revolucionare, ne vole odlučne i snažne ljude koji mogu da donesu odluku koja će pozitivno uticati na generacije koje dolaze. Draži su im ovi govnari. I govnari to znaju, znaju gde treba da ciljaju i na koji način da se obraćaju svojoj izmrcvarenoj rulji. I tako prolaze godine i decenije, svi stojimo u mestu i ništa se ne menja, ljudska prava su na nuli ili čak u minusu i svaki pokušaj da se nešto unapredi saseče se u korenu. Svaki put kada čujem da desnica jača i da je u nekoj državi na vlast došla neka ekstremistička stranka setim se serija “Handmaids tale” i “Years & Years” koje savršeno opisuju šta se može desiti društvu koje dozvoli da ovakvi ljudi dođu do pozicija moći. Danas su to pederi i lezbejke, sutra bi Boško mogao da vam zabrani abortuse (što ni ne krije da bi učinio), Draško bi mogao da vam zabrani da budete katolik ili musliman i onda bi vas se ovakve pojave verovatno ticale i ne biste okretali glavu od siledžija za koje sad verovatno mislite da vam ne mogu ništa. I te kako mogu, samo je pitanje da li ćete to dozvoliti. I ne radi se ovde samo o tom prokletom Zakonu o istopolnim partnerstvima za koji se aktivisti širom regiona, svako u svojoj državi, dugo i uglavnom neuspešno bore, ovde se radi o potrebi svih nas da živimo slobodno i da na pragu 2021. godine ne moramo da ističemo koliko je važno da smo svi jednaki i da društvo koje sve svoje građane ne tretira isto nema budućnost. Pojave poput ljudi koji su mi svojim izopačenim stavovima i postupcima ovog puta skrenuli pažnju istorija neće pamtiti, pamtiće neke druge, mnogo bolje i hrabrije od njih, ali na nama je da ne dozvolimo da uopšte dobiju platformu putem koje će moći da šire svoje ideje. Da svako u svom okruženju objasni ljudima koliko je važno da biramo ljude koji će nas odvesti u bolji život, a ne u mračnu prošlost. Orban, Draško, Milačić, Jakovljević će nestati, po njima se ništa neće zvati, a ja samo želim da živim u vremenu u kom smo svi zajedno ovakve isprašili i sa javne scene i iz političkog života i što je najvažnije, daleko od te fotelje iz koje bi pisali zakone, a koje se toliko grčevito drže i o kojoj toliko maštaju.

Dragan Kecman

About author

Dragan Kecman

Dragan Kecman rođen je 1989. godine. Nakon što je završio Petu beogradsku gimnaziju, uporedo sa studijama počinje da radi kao novinar u segmentu zabave i šou-biznisa. 2019. godine dolazi na mesto glavnog i odgovornog urednika magazina Story, najpopularnijeg domaćeg magazina o poznatima koji i dalje uspešno vodi. Ističe se aktivizmom i glasnom borbom za prava žena i manjinskih grupa.