“Meni su etikete glupe ja ne volim da se deklarišem kao bilo šta. Šta uopšte znači da kažem da sam levičar, strejt, feminista, ili bilo šta drugo. Zar nije dosta više oznaka?”

Jeste, kažem mu ja, glupo, ali je isto tako ponekad neophodno. Ne želeći da umanjim njegovo iskustvo, pitam se bili tako govorio da je stavljen u priliku gde je jedna deklaracija samo tako izgovorena kao odgovor na pitanje šta si, koje si seksualnosti, roda, nacionalnosti, ideološke pozicije, i ma koja druga identitetska oznaka, znači ujedno i politički čin? Da li bi u situaciji gde mu iz straha od reakcije drugog i posledica iskaza drhte ruke i lupa srce pri izgovaranju najobičnije rečenice, poput: Doći će moja devojka da pokupi ovo, govorio kako iznake ne znače ništa? Ne krivim privilegovane, i sama sam među njima, ali njima je teško da osete značaj etikete tamo gde se zbog njih ne dobijaju batine, otkazi, začudni pogledi, glupi komentari ili prećutna osuda. 

Autovanje je konstantno, ono nije samo čin, deklaracija i etiketiranje. Ono je aktivizam u svakodnevnom životu. Otpor da se biva nevidljiv i nečujan. Ono je hrabrost da se govori, da se podeli. Taj govor nije nužno govor o identitetu, ali je nužno politički čin. Nije moj cilj da kažem da sam lezbejka, bi žena, pan žena (ja ni ne znam šta sam uostalom) ne bi li moj strejt drug masturbirao na tu zamisao kod kuće i da bi mi ponudio trojku, da bi neka ekipa mislila da sam kul i jako politički angažovana. Moj cilj, a verujem i mnogih drugih, je da se u svojoj ekstrovertnosti neometano podelim – da kažem JA VOLIM. Zaljubljena sam! Jako kako je dobar sex kad neko ima slično telo! Kako je lepo kad si viđena i shvaćena. Osećam se dobro! Ili je često vrlo praktičan, informativan kao obaveštenje koje nema težinu kad nije upitno. Ja želim da ne moram da kažem Svratiće posle moja … drugarica da pokupi nešto. Desi mama? Evo tu sa … drugaricom. Ti? Kupila mi je … drugarica. Itd. Da ne moram da osetim taj talas anksioznosti što sam prinuđena da lažem. 

Svaki izgovor “drugarica” umesto devojka je bio izdaja. Svako “drugarica” je čin ućutkivanja. Autocenzura. Bolno je, ne izdajem samo partnerku, izdajem sebe i svoje vrednosti. U galeriji gde sam radila pre šest godina kada sam postavljala izložbu ceo dan došla je moja devojka da mi donese hranu koju je spremila. Čin je bio toliko topao toliko lep da je ljubav i poštovanje bilo jače od straha da pred koleginicom kažem “Ovo je moja devojka”. To lupanje srca tu anksioznost i premišljanje, tu nasilnu hrabrost koju ni nisi birala koju nisi taj dan ni želela, svakako moja koleginica nije morala da oseća kad je njen divni dečko doneo buket ljiljana taj  isti dan. 

Nadalje je postajalo lakše, ali nikad ugodno. Sve dok nisam završila u strejt vezi i shvatila potpuno drugačije izvore društvenih reakcija i očekivanja. Međutim tu autovanje ne prestaje. Iako je iz privilegije strejt veze daleko je lakše izgovoriti “moja bivša devojka” – kao da je ono što ljudi čuju “moj bivši život” “moja faza” “moja grešna prošlost”. Odjednom “moja devojka” mi je postalo malo i neprecizno. Odmah je postala “nesuđena žena mog života”. Takvo moje autovanje postalo je autovanje ljudi oko mene. Počevši od toga da je dečko slobodno mogao da kaže da smo oboje raskinuli sa devojkama da bi bili zajedno, preko toga da drugarica priča svojoj majici da radi sa mojom bivšom devojkom, do proglašenja “ministarstva za lezbejske poslove” i održavanja na tom počasnom mestu i nakon uleta u strejt vezu. Ne moramo nit možemo da menjamo tuđe mišljenje, ali možemo da pokažemo da nas ima, i da nas nije sramota, i da u ime društva u kojem je moguće izgovarati izbore (koji ne ugrožavaju druge) bez anksioznosti, straha i bola –  mi izgovaramo. Lepimo sami sebi etikete. Ali ne svojevoljno.

Ne kažem da svi treba da se autujemo. Ovo bolno iskustvo bez obzira na katarzičnost nije nimalo lepo, naprotiv. Ne smemo očekivati da svi mogu i žele da se autuju. Ima onih koji ovaj deo života smatraju “privatnim” ili su intovertni toliko da ne žele da dele to. Poštujem. Ali u društvu u kojem i dalje vlada agresija i predrasude, iluzorno je tvrditi da etikete ništa ne znače. Ja bih volela da ne znače. Da budem iskrena, ja se i autujem uvek u nadi da ne znače ono što znače, i u nadi da će konstantnim ponavljam izgubiti na jačini, da će njihovim usputnim (tj kao spontanim iako je to retko spontano) korišćenjem dobiti karakter “normalnog” razgovora, i da će na kraju ta lažna spontanost usputnih autovanja “baš pričam juče s devojokom nešto o tome..:” dobiti konačno svoju iskrenu spontanost iz koje namere i dolaze. 

Za sad spontanost stalnog autovanja je praktično nemoguća. U bezboroj situacija najnormalnijeg razgovora u položaju smo inferiornosti, strahujući za reakciju drugog. Osuđene/i smo na milost i nemilost tuđe asertivnosti što razgovor uvek drži na ivici da preraste ili u neočekivano autovanje ili u hiljaduprvu belu laž. Česta pitanja, Koja drugarica, ko beše to, jesam je upoznala i slično samo navode na dalju diskusiju o tome koju ulogu ta osoba ima, koliko se dugo družite, kako se znate, a šta ona radi itd što nas tera na bespotrebno “opravdanje”. Jer kako to da tvoja majka, ćale, drugari iz detinjstva ne znaju tu osobu ako ti je već tako bliska drugarica? Kako to da idete na putovanja i živite zajedno a oni nikad pre nisu čuli za nju? Uostalom kako ste se upoznale?

Dosta neprijatan ćošak. Ćošak u kom si u situaciji da se sa 25 godina osećaš kao dete koje je reoditelj uhvatio da laže, u kom je neprijatno biti a i iz kog je svaki izlaz takođe neprijatan. U ovom ćošku se ne nalazimo samo kao lgbt osobe, već svi oni čiji postupci treba da prođu kroz “strašni sud” sredine, čiji stavovi i izbori nisu popularni ili konvencionalni a za čije samo izgovaranje je potrebna hrabrost. U tom ćošku bivamo često možda i ne primećujući koliko slične pozicije moći mogu da zauzmu osobe od kojih to i ne očekujemo. 

Nedavno sam primetila da se kao neka recimo “verujuća osoba” (jer je među racionalističkom agnostičkom ateističkom materijalističkom sredinom post-svega “religiozna” etiketna bomba ekvivalentna etiketnim bombama “bi” među lezbejkama ili “trans” među terfovima – znači osuđena apriori) osećala gotovo slično kao bi/pan žena u kontekstu autovanja. Uvek je “idem do crkve” praćeno strahom od podsmeha osude ili u najblažem slučaju čuđenja. Čak i među svojim prijateljima dobijam pitanja o smislu posta, apstinencije, religioznosti itd. U ćošku je ispitivačka klupa. Na klupi je osuđeni/a, koji se brane. Nekad ćutanjem, te u njihovo ime govore glasnogovornice/i aktivizma, nekad besom jer su uopšte tu a nisu birali/e, nekad se upletu od možda najgori od svih pokušaja izlaženja iz ćoška – objašnjavanjem. A često se ni ne brane već iskazuju osećaj tuge, razočaranja pa i nekad kapitulacije. 

U tim ćoškovima prvo uopšte ne biramo da budemo. I to je jedna od esencijalnih odlika u kojima se reflektuju odnosi moći. Tuđa pozicija onog ko “ispituje” stavlja nas apriorno na osuđeničku klupu proizvodeći osećaj krivice i inferiornosti tamo gde ga nema i ne sme biti. Iako namere ljudi pred kojima se autujemo kao bilo šta nisu nužno loše – često je to radoznalost, a nekad i iskrena potreba da te razumeju, ove dobre namere ne umanjuju osećaj i prisustvo pozicija moći. To nije razgovor jednakih, to je opravdavanje svog inače “neopravdanog”, “nelogičnog” izbora. Jer je jedna epistemološka pozicija superiorna. Bila ona racionalizam, heteronormativnost ili ma šta drugo, pa i da je donela najveću dobrobit čovečanstvu (a nije) privilegovana perceptivna pozicija ne sme da postoji, jer nas je i dovela tu gde jesmo – grotlu nejednakosti iz kojeg se jedva kobeljamo. Da, možemo da dovodimo sve u pitanje (i treba!), ali ne možemo pritom da polazimo od toga da je tuđa “logika” upitna, a naša “opravdana”. 

Mogu reći da je svako autovanje konstantno dokazivanje “opravdanosti” i da je to sistemsko iscrpljivanje svih neprivilegovanih. I autovanje nije nikakva izmišljotina novog doba identitetskih politika, termin da ali čin ne. Ja autovanje vidim kao javni izraz svog stava osećanja ili identiteta koji je društveno neshvaćen, osuđen, marginaizovan ili neopravdan. I to radimo otkako imamo svest o izborima i otkako zahtevamo od drugih da ih poštuju. Ne da razumeju, nego da poštuju. I slažem se ne moramo da lupamo etikete. Meni je možda veće autovanje samo delo nego etiketa. Kao autovanje sam doživela kad me je kao malu tata terao da poređem batake žive u pleh sve dok plačući nisam rekla da ne mogu da pipnem to ili kad sam se izvinila i rekla da ne mogu da ga žvaćem meso i pljunula u tanjir, skoro jednako kao i kad sam na fakultetu sela i rekla ljudi ja ću da probam da budem veganka. Čin autovanja u tom slučaju je samo terminološka olakšica, praktična sugestija – mama ja neću meso ne nutkaj me , olakšica za razumevanje – sad ti je jasno zašto toliko mrzim babina pitanja o dečku – koje su tu baš zato što te ljude pred kojima govorimo poštujemo, a i jer poštujemo sebe. 

Slažem se da lupanje etiketa može biti štetno. Vrlo sam verovatno odbijala svoju religioznost, seksualnost i političko opredeljenje iz otpora prema autoritetu, prema dogmi. Nisam želela etiketu “hrišćanke” sve dok postoji jedan ispravni način da se to bude, a o tome je odlučila gomila svetih muškaraca u 4 veku. Isto tako ne želim etiketu “marksistkinje” ako će da sedi veće marksista i odlučuje jesam li ja “saborkinja” il “lažno solidarna”. Ili veće lezbejki koje će da kaže “ma to i nije prava bi žena ako je završila sa muškarcem”. Etikete su štetne u meri u kojoj su rigidne. U kojoj ne dopuštaju samoidentifikaciju. I u meri u kojoj pospešuju osudu. Etikete i predrasude idu ruku pod ruku. Zato je autovanje nekad banalizovano ili kontradiktorno. Evo mog malog doprinosa apsurdu – osećaj autovanja kad kažem vršnjacima da idem u crkvu, pa osećaj autovanja kad moram roditeljima da kažem da taj isti odlazak u crkvu nije ono što oni misle da jeste, te kako etikete ne poznaju valere ja sam se onda autovala kao nehrišćanka, pa posle kao hrišćanka, pa autuj se prijateljima kao “bi ali više lezbejka”, pa potom opet kao “bi koja je u vezi sa muškarcem”, pa kao “vegetarijanka ali ne uvek uspešna”, pa kao “levičarka ali ne takva i takva levičarka”, pa kao “feministkinja, ali ne terf”, ali “ne ni neoliberalna ili queer”, pa kao neko “ko pije lekove ali nema dijagnozu” … 

Etikete pokazuju same svoj besmisao. One pokazuju da je i autovanje uslovljeno tuđom definicijom nas samih. Nadalje je svaki čin autovanja priznanje te oznake i uslovljava obrazloženje. Perpetuira se sistem protiv kojeg se bori. Srećom čovek se kao kreativno biće iznova stvara, samodefiniše i menja značenje pojmova. Zato je dobro “the autovanje” zameniti konstantnim autovanjem kao stalnim otvaranjem dijaloga o tome ko smo i šta želimo. Zato permanentno autovanje pretpostavlja preispitivanje sa obe strane i obostrani pokušaj da se razume razlika. Zašto ne može Ja sam vegetarijanka na isti način da se tumači kao pitanje postavljeno recimo na nekoj proslavi Kad ćemo više kao društvo da prestanemo sa jedenjem životinja? Zašto mora da dođe do bolnog mama ja živim sa devojkom da bih je usputno pitala čekaj ti nikad nisi ni sanjala nešto sa ženama?. Zašto neću kolač postim ne može da bude znak za oću da se iskuliram od previše svega a ne da se odma skače u opa opet si hrišćanka.

Ono što smo od autovanja i besmisla etiketa naučile/i je da bez obzira na ideološku i identitetsku sličnost, autovanje je lakmus papir za ljudskost i otvorenost. Ono pokazuje koliko je neko u stanju da voli ono što ne razume. Koliko je u stanju da izbegne prečice u zaključivanju, da osvesti svoju poziciju moći i privilegije, da se oslobodi amova dogmatične jednoznačnosti pojma radi saosećanja sa Drugim, drugačijim. Zato je svako autovanje vera u to da će Drugi da razume nešto što nema u iskustvu ili makar da prihavti. Zato će mi reči mog reklo bi se u etiketama “klerofašističkog” brata ljudi to je njen život i njegova molitva za mene kako god se ja autovala biti draži od “drugova i drugarica” koji razumeju autovanje samo dok je na istoj ideološkoj liniji, a kad prestane onda vidimo se na sudy

AnaSimona

About author

AnaSimona

Istoričarka umetnosti koja je stalno trigerovana svim i svačim. piše za feministički magazin Milica likovne kritike i komentariše društvene fenomene u kolumni za Remarker portal. radi u galeriji Novembar gde se odmara od trigera i uživa u umetnosti. Radi na doktorskoj tezi, ali nedovoljno ako se pita njeno sunce u jarcu.