X FAKTOR I NEVEROVATNA VAŽNOST ISTICANJA OČIGLEDNOG

Po rečima Maje Angelou, ‘Ne postoje veće agonije od nošenja neispričane priče u sebi’, tako da na vrhuncu neizdrža evo jedne koja se u meni mentalno izakumulirala.

Želim da istaknem neverovatnu važnost isticanja očiglednog (N.V.I.O.) obradivši jedan konkretan razlog za nevoljnost ljudi da prihvate kompleksnosti i suptilnosti transrodnih života i iskustava. Na taj razlog sam iznova i iznova nailazila u raznim oblicima: od javnih ‘debata’ (diktiranih, recimo, transfobičnim izjavama Dž. K. Rouling), preko trans orijentisane literature (nalik Lu Salivanovoj poznatoj korespondenciji, ‘Transvestite answers a feminist’) i naravno iz ličnog iskustva (slušajući komentare tipa: ‘Možda je to samo faza, znaš i ja sam se jedno vreme osećao/la kao žena/muškarac.’)

U tu svrhu, bez nekog podložnog, simboličnog značenja, pretpostaviću osobu X.

Ako osoba X u nekom trenutku, recimo – konkretnijeg argumenta radi – početkom svojih dvadesetih, počne da gaji sumnju u shvatanje sopstvenog rodnog identiteta i/ili seksualnosti (recimo da posumnja da je transrodna) i ta sumnja prođe za nekoliko nedelja, meseci, godina ostavivši osobi X mogućnost da je otpiše kao fazu kroz koju svako prolazi i koju svako treba da prevaziđe, postaje donekle jasno i na prvi, letimičan pogled, razumljivo zašto osoba X poriče ili prezire postojanje trans osoba. Smatra ih slabim, bolesnim, posrnulim, zbunjenim…

N.V.I.O. 1) Pod razumljivim ne mislim da je moralno ili prihvatljivo već da daje uvid u njihove motive.
Pošto te reformirane X osobe potom voljno i revnosno zalaze u sve pore naših najintimnijih iskustava u potrazi za naoružanjem antitrans argumenata zaslužuju od mene jedan uvid u njihov pristup za koji smatram da su voljno ili nevoljno oslepeli.

Najočigledniji simptom slepila X osoba je taj što uzimaju svoje lično iskustvo kao kalup koji je sposoban da sadrži sve krajnosti roda i seksualnosti koje pripadaju celokupnoj ljudskoj vrsti. Zaključujemo da su reformirane X osobe vrlo ambiciozne. Dakle, pretpostavljaju da su dosegli taj ekstrem, zavirili preko ivice i vratili se snažniji sa nekog velikog iskušenja. Neke X osobe su možda i imale razlog za preispitivanje svoga roda i/ili seksualnosti ali odlučile da im se iz nekih drugih razloga (gubljenje cisrodne privilegije, strah od velike promene i potencijalni gubici koje ona nosi, prtljag dotadašnjeg života, nesposobnost da se nose sa saznanjem, etc.) i u bilo kom smislu (ekonomskom, socijalnom, psihološkom, zdravstvenom) ne isplati to planinarenje uz ustanovljene društvene hijerarhije i procepe kroz koje im je tokom preispitivanja noga već propala.

Društvo će osobe X uvek dočekati nazad kao pokajnike kojima je oprošten period sumnje sve dok ne govore u korist tog perioda već ga osuđuju za ostale koji su spremni da sprovedu svoje tranzicione namere u delo. Društvo će ih podsetiti na mistifikaciju muškaraca i žena između kojih – reformirana X osoba se ponovo priseća – stoji nepremostiva provalija koju ne samo da ne vredi prevazilaziti već je i neprirodno…

(Mala digresija u kojoj priznajem da sa ponosom ratujem sa prirodom i pobeđujem.)

… ; samim tim milostivo društvo opravdava povratak na sigurno dajući osobi X šansu da konstruiše u sebi pravedničko opravdanje za antitrans pseudo retoriku kroz ustaljene transfobične narative preuzevši titulu pastira izgubljenog i zbunjenog trans stada.

N.V.I.O. 2) Ako se preispitujemo znači da je znanje koje tražimo važnije od znanja koje posedujemo. S tim u vidu smatram da je svačije iskustvo validno, čak iako ste imali sumnje i odlučili da niste trans ali ako kao rezultat toga, vi, kao cis osoba, odlučite da stavite monopol na iskustva trans ljudi preko čije površine niste ni zagrebali…? Pa… nastavite da čitate. 

Antitrans retorike će uvek dočekati voljne i načuljene uši novih slušalaca, pogotovo onih koji su i neopredeljeni i zabrinuti oko nekog trans pitanja jer im potvrđuje brige koje su možda i u najbenignijem mogućem smislu transfobične ali vokalizovane i samim tim prihvaćene u transfobičnoj retorici dok se u pro trans debatama ne tolerišu. Takvim ljudima šaljem apel da pričaju sa trans osobama koje su stekle višegodišnja iskustva (praksa) i znanja (teorija) živeći takve živote umesto da slušaju antitrans narative koji su, između ostalih nečasnih strategija, informisani lovom na nesigurnosti ljudi koji tek razmatraju ili započinju neki oblik tranzicije. Poslednje što trans osobama u takvom periodu treba je zloupotreba najintimnijih nesigurnosti i strahova i u takvom kontekstu one sigurno ne predstavljaju izvor informacija iz kojih javno mnjenje treba da obrazuje mišljenja. Postoji razlog zašto je glavni problem prenesen sa osnaženih trans ljudi na trans decu. Osnažene trans osobe imaju ožiljke jače od života i dobile su ih plivajući uz maticu društva. To ne znači da ti ožiljci nikada ne bole već da su zasluženi i nose se s ponosom. Sigurna sam da će vam odgovoriti na većinu pitanja ali ne zaboravite da poštujete njihovu privatnost. 

N.V.I.O. 3) Ne smatram da je smak sveta ako ste transfobični ali doživljavam kao poželjno osveženje kada niste. Ljudima (bili oni cis ili trans) je transfobija refleksna reakcija (ja još uvek nosim tragove internalizovane transfobije u sebi kojih se postepeno oslobađam) nastala iz višeslojnih podložnih socioloških uticaja koji obrazuju naše stavove i posreduju u međuljudskim interakcijama: naši cisrodni heteronormativni standardi, ideali tradicionalne lepote kojoj se neke trans osobe protive, pretnje po društvene promene koje bi naše integrisanje u društvo donelo, zablude o gubitku cisrodnih prava po cenu transrodnih koje su opravdane jedino u slučaju kada cisrodna prava zaista postoje na račun transrodnih, etc. 

Ne potcenjujte koliko je lako biti transfobičan. Benigna transfobija koju imate ne govori o vašem moralu već nedoumici kojoj predlažem da pristupite humano i etički i ako ikako možete kroz razgovor sa nekom informisanom trans osobom. Možete čitati klasike na temu transrodnosti od strane trans autora. (Leslie Feinberg, Julia Serano, Susan Stryker, Sandy Stone, Kate Bernstein, etc.) ili potražiti domaće ili strane trans osobe koje pišu članke, snimaju videe u cilju informisanja javnosti o trans tematici. U međuvremenu, budite kul, stišajte strasti i razmislite, nećemo mi nigde.

A sada bih da dodam ovom tekstu malo ličnog dodira – za slučaj da iko mari da ga oseti – koji će se odnositi isključivo na mene ali i dati slobodu svakome ko oseća potrebu da se poistoveti sa mojom perspektivom da to i učini.

Ja lično ne pokušavam da budem žena već ono što osećam da jesam i takvo stremljenje me do sada nije izneverilo jer ne postoji aspekt moga života koji ta odluka nije poboljšala. Šta tačno mislim pod time da ne pokušavam da budem žena ako u očima sistema ‘menjam’ (o ovim navodima mogu napisati mnogo duži tekst ali sada ih samo shvatite kao determinističku problematiku koju sama reč nosi) tj. prilagođavam pol iz muškog u ženski? Mislim na to da sam sada u procesu tranzicije i da preda mnom još uvek stoje krupni koraci poput psiholoških, fizičkih i socijalnih promena koje ne mogu da predvidim. Da, moje dosadašnje stremljenje u tranziciji jeste i ostaje usmereno ka feminom ali šta ako ne želim ili ne mogu da otklonim sve stvari koje nisu femine? Ako se osećam nebinarno (ni kao muškarac ni kao žena ili kako ja inkluzivno volim da postavim i kao muškarac i kao žena) koja bi poenta za mene bila prelaziti iz jedne krajnosti u drugu? Ako pripadam toj provaliji između polova koje se toliko plašite onda postojim kao otelotvorenje vašeg straha i kao takva transgresorka moram da se nosim sa reakcijama koje moje samo postojanje uzrokuje. Nije lako biti ventil za kolektivne društvene frustracije i neprestano pištati od pritiska rigidnih rodnih normi. Loša iskustva su mi pružila duboke uvide u život i koliko god neprijatna bila na kraju naučim da ih cenim. Da biste shvatili moj stav morate shvatiti da sam već odustala od ekonomije koju cisrodna heteronormativnost ima u našem društvu. To može da vam se ne sviđa i ja ću afirmisati vaša prava da vam se ne sviđam baš kao što ću zadržati sopstveno pravo da ne marim za popularnost. Ali to što se ne sviđamo jedni drugima nas ne obavezuje na želju da drugačiji ljudi ne budu ljudi, niti da čovek čoveku bude ideologija.

Malo po malo ovo društvo ljudima poput mene, bez imalo truda, stavi do znanja da smo u njemu uljezi ali ja počinjem da razvijam sluh za tu titulu. Ne dajem sebi za pravo da pozovem druge da mi se u ovome pridruže ali ja želim da zadržim svoje nesigurnosti i izađem s njima na kraj sama ili uz ljude koji me podržavaju. Stranci koji bi da me stave pod lupu i diseciraju projektujući u enklavama privatnih i društvenih sfera svoje mišljenje o tome ko sam, šta sam i kako me najefikasnije ‘regulisati’ privlače moju pažnju jedino kada otvoreno i u javnosti ugroze moja prava na postojanje i samoodređivanje jer u međuvremenu želim da živim prosperitetno umesto da iščekujem s koje strane stiže sledeći napad isprovociran samim mojim bivstvovanjem.

Reformiranim X osobama koje sa neprijateljskim pobudama pokušavaju da zađu u najintimnije delove naših života i izopače ih, zauzvrat, takođe smatram uljezima u nečem daleko važnijem od javnih trans ekskluzivnih prostora ali odbijam da im oduzmem ljudskost.

Za kraj želim da skrenem pažnju na razočaravajuće očiglednu kognitivnu pristrasnost kod X osoba koja pravi značajan deo X faktor buke, a koja se zove apofenija (iskustvo prilikom kojeg uočavamo veze u nasumičnim, nepovezanim i besmislenim podacima) i koja uzrokuje logičku grešku zvanu ‘teksaški revolveraš’ (nastaje kada se ignorišu razlike, a naglašavaju sličnosti). 

Dodajmo toj apofeniji voljnost za antagonizovanjem i imamo neki od sledećih primera: 

Neko može optužiti femine trans žene da prave parodiju ženstvenosti samo ako ignorišu, mimo nekoliko drugih stvari, one trans žene koje su manje femine. Takođe im može pridodati predatorsku ulogu vuka u ovčjoj koži koji bi da se uvuče u ženske prostore kako bi sproveo neke, obavezno, seksualne namere nad cis ženskom populacijom, sve dok zanemaruju trans žene drugačijih sekualnosti. Varijeteta ima dovoljno ali im fali logika i ponešto iskrenosti.

Apofenija je opšteprihvaćena ljudska greška na koju smo svi slepi u svakodnevnom životu ali koja u ovom slučaju pravi nemerljivu i samim tim, za počinioce iste, apstraktnu štetu trans zajednici protiv koje je usmerena.

N.V.I.O. 4) Trans osobama na početku tranzicije poručujem da stanu u odbranu sopstvenih nesigurnosti. Ne morate da imate sve odgovore ovoga trenutka ali vremenom se informišite o tome ko ste, koga volite i šta to znači za društvo koje vas okružuje. To ne znači da se trujete novom ideologijom već tražite resurse da preživite u postojećoj. Neke od vas će biti strah više od drugih i to je u redu. Znajte samo da se svi plaše na početku, a sloboda osvaja u izolovanim momentima smognute hrabrosti. Mnogo je važnije biti ono što jeste nego savršeni i što je vrlo utešna činjenica, uz malo upornosti, hrabrosti i proračunate ranjivosti, taj cilj je dostižan.

Sara Saric

About author

Sara Saric

Sara Sarić Rođena je 1993. u Užicu gde je završila srednju Umetničku. Kroz umetnost - pisanje pesama, romana, kratkih priča, autorskih tekstova, scenarija i režiju - obrađuje lgbt+ teme. Od 2020e godine jedna od osnivača i članica NVO Talas.