Od početka procesa donošenja Zakona o istopolnim zajednicama u Srbiji, traje rasprava o ustavnosti samog Zakona. Protivnici donošenja Zakona, pored tvrdnji da Zakon nije u skladu sa hrišćanskom tradicijom, javnim moralom i tradicionalnim vrednostima, potežu i jedan pravnički argument – da će Zakon, kada bude usvojen, biti u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. U ovom tekstu želim da, argumentovano i pravnički, oponiram datu tvrdnju.

Prvo i pre svega, odakle potreba države Srbije da donese ovaj Zakon? Pravna pravila, propisi i zakoni, imaju jednu suštinsku svrhu, a to je da postojeće faktičke odnose urede tako da ih pravni sistem prepoznaje i da akteri tih odnosa postanu subjekti određenih prava i obaveza. U ovom slučaju, faktička situacija koju država Srbija preko pravnog sistema želi da uredi je život osoba istog pola u zajednici. Osobe istog pola već žive zajedno, živele su zajedno i živeće zajedno. To je faktička situacija koju niko ne može da negira. Međutim, život u zajednici po prirodi stvari nosi sa sobom različita prava lica koja žive u zajednici kao i njihove obaveze. Pravni sistem, za heteroseksualne parove, takve zajednice prepoznaje i imenuje ih kao brak ili vanbračnu zajednicu i u okviru tih pravnih instituta, a na osnovu zakona, dodeljuje im prava i obaveze. Isto tako sada, istopolni parovi koji, rekosmo, takođe žive zajedno na isti način kao i heteroseksualni parovi, žele da imaju ista prava i obaveze koje pravni sistem prepoznaje i dodeljuje heteroseksualnim parovima. Ni manje ni više, samo ista prava i obaveze koje već postoje. Nažalost, u ovom trenutku, istopolni parovi ta prava nemaju i njihova zajednica je i dalje samo faktička. Ovaj Zakon to treba da promeni i otuda potreba za njegovim donošenjem. 

Takođe, država Srbija ima i obavezu da uredi odnose između osoba istog pola prema presudi Evropskog suda za ljudska prava, Oliari and Others v. Italy, iz 2015. godine. Evropski sud za ljudska prava je u ovoj presudi utvrdio da, nemogućnost istopolnih parova u Italiji da uđu u nekakvu pravnu zajednicu života, predstavlja kršenje člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima (Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) i člana 14. u vezi sa članom 8. odnosno kršenje zabrane diskriminacije. Iz ove presude je proistekao pravni standard koji važi i  obavezujući je za sve države članice Saveta Evrope, a time i Srbiju, da na neki način pravno urede odnose osoba istog pola u zajednici. 

Konačno, Ustav Republike Srbije u članu 21. jasno  kaže da su pred ustavom i zakonom svi jednaki i da je zabranjena svaka vrsta diskriminacije, te da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu. Već u ovom članu vidimo da su istopolni parovi diskriminisani, jer očigledno da istopolni parovi nisu pred zakonom jednaki sa heteroseksualnim parovima, s obzirom da zbog svoje istopolne seksualne orijentacije ne mogu da ostvare brojna prava. Znači već na nivou Ustava, vidimo diskriminaciju istopolnih parova. A da bi se ova ustavna diskriminacija otklonila, država mora na neki način da uredi odnose u istopolnim zajednicama. Ali kako?

Ustav Republike Srbije i Porodični zakon definišu brak kao zajednicu žene i muškarca. Konkretno, Ustav u članu 62. stavu 2. kaže: “Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom”. Dakle, ako bi dva muškarca ili dve žene želeli da zaključe brak, to u ovom trenutku ne bi bilo moguće zbog ustavnih i zakonskih ograničenja. Upravo zbog toga, Evropski sud za ljudska prava u gorespomenutoj presudi, predlaže državama članicama da na neki način, koji će biti u skladu sa ustavom i zakonom, urede odnose u istopolnoj zajednici. Time se došlo do novog pravnog instituta, odnosno do istopolne zajednice. Dakle, istopolna zajednica nije brak. Svako ko govori da je istopolna zajednica isto što i brak, ili ne poznaje pravo ili to govori tendenciozno zarad ličnih političkih poena. Institut istopolne zajednice uveden je upravo da ne bi došlo do kršenja pozitivnih propisa u vezi sa zaključenjem braka. Nadalje, argument da je sadržina zakona o istopolnim zajednicama gotovo izjednačena sa odredbama Porodičnog zakona i da je zbog toga zakon neustavan, takođe nije na mestu. Logično je da će Zakon o istopolnim zajednicama ličiti na Porodični zakon i na postojeće druge imovinske i naslednopravne propise, jer de facto on uređuje istu materiju. Shodna primena odredbi Porodičnog zakona u Zakonu o istopolnim zajednicama samo olakšava posao zakonodavcu da ne stvara zakon koji će imati stotinu strana, već da iskoristi postojeću regulativu i samo primeni na druge subjekte odnosno istopolne parove. Sve drugo bi bila diskriminacija, jer ako se vi protivite da odredbe Porodičnog zakona primenite i na istopolne parove, vi time diskriminišete istopolne parove u njihovim ustavom i zakonom zajamčenim pravima. 

U poslednje vreme čule su se i tvrdnje da Zakon o istopolnim zajednicama nije potreban, odnosno da je suvišan, jer prema zastupnicima ove tvrdnje, istopolni parovi već sada, na osnovu pozitivnih propisa, mogu da ostvare svoja prava. Ovo takođe nije tačno. Evo nekih primera koje oni navode i moji argumenti zašto nisu u pravu. 

  1. Istopolni parovi prema trenutnom Ustavu i Porodičnom zakonu ne mogu da zaključe brak niti da budu u vanbračnoj zajednici. Time im se uskraćuje niz prava. Ovo je makar svima jasno.
  1. Kaže se da istopolni parovi već sada mogu da regulišu svoje naslednopravne odnose putem naslednopravnih ugovora o doživotnom izdržavanju i ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, ili testamentarno. Da, ali ovo nije klasično zakonsko nasleđivanje. Ova dva naslednopravna ugovora su raspolaganje imovinom u toku života ili za slučaj smrti. Imaju drugačije pravne posledice u odnosu na zakonsko nasleđivanje. Možda istopolni par ne želi da njihov odnos bude odnos iz ugovora o doživotnom izdražvanju. Možda partneri ne žele da sačine testament. Istopolni parovi jednostvano žele da imaju ista prava kao i heteroseksualni parovi, a u ovom slučaju, to je da budu zakonski naslednici. Ne može se tek tako navoditi opciono šta je sve moguće, kad se radi o pravnim ustanovama sa različitim pravnim posledicama. Zašto jednostvano ne dozvoliti svakome da bira šta i kako želi. 
  1. Kaže se da istopolni parovi već sada mogu da posećuju jedno drugo u bolnici i bez ovog Zakona i to prema članu 2. stavu 5. Zakona o pravima pacijenata gde se objašnjava ko se smatra članom uže porodice: “Članovima uže porodice smatraju se: supružnik ili vanbračni partner, deca, braća, sestre, roditelji, usvojitelj, usvojenik i druga lica koja žive u zajedničkom porodičnom domaćinstvu sa pacijentom”. Negatori značaja Zakona o istopolnim zajednicama ovde kažu da jedan od partnera u istopolnoj zajednici može da se prilikom posete svog partnera ili partnerke u bolnici pozove na ovaj citirani član i predstavi sebe kao lice koje sa bolesnim partnerom živi u zajedničkom domaćinstvu, te da po tom osnovu ima pravo na posetu. Protivnici Zakona o istopolnim zajednicama očigledno nisu svesni da je ovo krajnje ponižavajuće i diskriminatorno prema partnerima. Cilj Zakona o istopolnim zajednicama nije samo i jedino tehničke prirode, već on služi i da suzbije diskriminaciju i negativne stereotipe prema istopolnim parovima. Ovakvim njihovim predlogom, stigmatizacija istopolnih partnera bi se još više produbila, jer partner ne bi smeo da kaže medicinskom osoblju da dolazi u posetu svom partneru, već bi morao da kaže kako dolazi u posetu “licu sa kojim živi u zajedničkom domaćinstvu”.  Prilično ponižavajuće. 

Sve u svemu, iako su možda pojedini predlagači gorespomenutih rešenja, inicijalno imali dobru nameru, očigledno nemaju svest o tome da je postojanje jedinstvene pravne regulative (Zakona o istopolnim zajednicama) najefikasniji i najiskreniji način da se bez predrasuda, reše važna životna pitanja istopolnih parova. Traganjem za zakonskim izuzecima, nalaženjem zakonskih rešenja koja se u praksi retko koriste, a sve zbog toga da se ne bi doneo Zakon o istopolnim zajednicama, protivnici ovog zakona, ne čine uslugu istopolnim parovima u Srbiji, već samo dodatno komplikuju stvari. Štaviše, stalno uskraćivanje istopolnim parovima da budu jednaki u svakom segmentu života kao i heteroseksualni parovi, nije ništa drugo do diskriminacija. 

 

Bojan Lazic

About author

Bojan Lazic

Bojan je student završne godine međunarodnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i zaljubljenik u ljudska prava. Član je pravnog tima Udruženja "Da se zna!". Aktivista u srcu i duši. Najviše voli da putuje po regionu i omiljeni gradovi su mu Sarajevo i Priština. Zalaže se za Srbiju u kojoj se različitosti uvažavaju, poštuju i štite i u kojoj svako slobodno ispoljava svoju ličnost.