Serija Vikinzi doživela je vrhunac svoje popularnosti u četvrtoj sezoni u petnaestoj epizodi, u trenutku Ragnarove smrti. Gotovo opšteprihvaćeno je mišljenje među fanovima da je od tada serija, izgubivši svog glavnog junaka, izgubila nešto od svoje draži. Prateći sudbine Ragnarovih sinova, peta sezona nije uspela do kraja da zadovolji očekivanja publike, radnja je često troma i razvodnjena, čitave epizode, poput onih posvećenih Islandu, su nezanimljive i publika najvećim delom nije uspela emotivno da se uključi u njih. Toliko dugo Ragnar je bio lik koji je spajao i oko sebe skupljao sve ostale likove, i radnju, čije je bio središte. Međutim, nakon njegove smrti, publika je ostavljena bez glavnog junaka oko kojeg će se formirati priča i umesto toga ponuđeno nam je nekoliko Ragnarovih sinova. 

Dvojica od njih, Björn i Ubbe, napisani su tako da predstavljaju “najočekivanije” sinove svog slavnog oca. I zaista, tokom šeste sezone, značajno bolje u odnosu na petu, veliki deo publike odabrao je jednog od ove dvojice za svog protagonistu, pa je Björnova junačka i slavna smrt na početku druge polovine šeste sezone prilično dobro primljena, kao i Ubbe-ovo miroljubivo rešenje sopstvene sudbine pronalaskom nove zemlje i suživotom sa Američkim starosedeocima. Odbacivanjem nasilnih i surovih vikinških običaja u ultimativnom činu milosrđa, odbijanjem da nad prestupnikom izvrši “krvavog orla”, Ubbe je simbol Ragnarove milosrdne i miroljubive strane, onog Ragnara koji je poštedeo život Athelstanu, koji je jedino želeo da pronađe lepu zemlju na kojoj bi njegov narod mogao da živi u blagostanju.

Treći sin, Hvitserk, kao “luzer” među braćom, kao onaj koji naizgled ničim nije zaslužio da bude Ragnarson, naravno, malo kome je omiljen. Ipak, i njegova sudbina predstavlja jedan deo Ragnarove ličnosti. Prelaskom u hrišćanstvo, kao i svojom otvorenošću ka drugim kulturama uopšte, Hvitserk kao lik predstavlja produžetak Ragnarove radoznalosti i naklonjenosti novoj, hrišćanskoj veri i kulturi. 

Četvrti Ragnarov sin, Sigurd, nastradao je još u Engleskoj, na samom kraju četvrte sezone. To nas konačno dovodi i do onoga odgovornog za Sigurdovu smrt, petog i najmlađeg Ragnarsona – Ivara. 

Ivar the Boneless (bez kostiju), donekle kao pandan Björnovom heroizmu i antiheroj, takođe umire u šesto sezoni, na taj način, baš kao i Björn, umrevši na bojnom polju simbolizuje smrt čitave ratničke vikinške tradicije i početak novog, hrišćanskog vremena. Međutim, od svih Ragnarovih sinova, Ivar je najmanje simbol jedne Ragnarove strane, jedne osobine, a najviše celovita, psihološki nijansirana ličnost, sa doslednom i temeljno izgrađenom motivacijom. To je, mislim, zato što Ivar, za razliku od likova svoje braće, nije podesan da bude “mali Ragnar” ni na jedan način, jer je početna pozicija iz koje se razvija njegov lik i iz koje se motivišu sva njegova delanja sasvim drugačija od pozicija iz kojih polaze likovi ostalih Ragnarsona. 

Naime, Ivar je “the Boneless”. Ovaj nadimak Ivaru daje Ragnar još na rođenju. To nije nadimak koji je on zaslužio u boju, kao što je Bjorn zaslužio da bude nazvan “Ironside” (“gvozdeni”). Ivarov nadimak je posledica falinke sa kojom je rođen, koja postaje glavna njegova odlika i suštinsko pitanje njegovog lika. Naime, Ivar je rođen “sa slabim kostima”, čime je paralisan od struka nadole. 

U poslednjoj sezoni, preko Ivarovih neprirodno plavih beonjača, dobijamo neku vrstu racionalnog objašnjenja njegovog problema. Reč je, sva prilika, o takozvanoj “bolesti krhkih kostiju” (osteogenesis imperfecta) koja se karakteriše nizom zdravstvenih problema, od kojih su najkarakterističniji česti prelomi kostiju i plavičaste beonjače. Čini se da je ovo objašnjenje pomalo “nagurano” u šestoj sezoni i da za njega nije bilo nekih dokaza niti se Ivarovo stanje uopšte razumski objašnjavalo u ranijim sezonama. Jedino objašnjenje koje smo u početku dobili je išlo u pravcu mitološkog, predskazanog i sudbinskog. Aslaug, Ivarova majka, predstavljena je kao völva, neka vrsta vikinške proročice. Pred Ivarovo začeće, Aslaug upozorava Ragnara da seks moraju odložiti tri dana ili će mu roditi čudovište. Ragnar, ne mogavši da se suzdrži, ipak insistira, i, baš kao što je predskazala, Aslaug, posle teškog porođaja, na svet donosi dete deformisanih nogu. 

Ono što, međutim, karakteriše Ivara kao čudovište, nisu, u stvari, njegovi fizički nedostaci, nego ono što je zbog njih postao.

Kroz razvoj Ivarovog lika, serija nam daje jednostavnu, ali doslednu i dobro izvedenu motivaciju.

Ivar je, naime, od početka u zaostatku za svojom braćom, između kojih, prirodno, postoji rivalitet. Kako sam kaže, on je morao sve da radi tri puta bolje da bi bio jednak njima. I zaista, već u ranim scenama gde vidimo odrasle Ragnarove sinove, pre svih sukoba koji su među njima nastali, vidimo da je Ivar najbolje ovladao ratničkim veštinama, da može svojoj braći da parira, što se vidi u scenama njihove borbe, koja, iako vežba i dobronamerna, savršeno pokazuje tenziju i rivalitet među njima i precizno predviđa odnose koji će izrasti u otvorene krvoločne sukobe, kao i Ivarovu izraženu žeđ za dokazivanjem i snažan osećaj inferiornosti. U toj sceni Ubbe gađa strelom mrtvu srnu na kojoj su vežbali, i pogodi je, ne gledajući, u glavu. Na to Ivar istog trena uzima luk i strelu i gađa srnu u oko. Ova potreba njegova za nadmašivanjem svoje braće, kao i visoka doza agresije, sasvim ide u prilog daljem razvoju Ivarovog lika. 

Ono što je, međutim, važno istaći je činjenica da Ivarov fizički nedostatak čuči u korenu svega ovoga. Obradi Ivarovog lika serija pristupa krajnje racionalno i prilično precizno prikazuje razmere do kojih osoba sputana svojim sopstvenim telom može da ode. Ivar je uvek viđen kao bogalj, kao neko koga treba žaliti, kao neko ko ne može što i drugi.

Najgore od svega je što je to istina. Na početku Ivar zbilja ne može da hoda, stalno je u puzećem, poniznom položaju i svi ga, fizički i doslovno, gledaju s visine, ne može da ima seksualni odnos jer ne može da ima erekciju, i konačno – ne može da bude “normalan” pripadnik društva. Za razliku od svoje braće, Ivar je rastao prezaštićen od strane majke, gajen u kući, gotovo kao devojčica. Dok su ostala braća uspostavljala odnose među sobom, učila kako da se ponašaju međusobno i unutar ratničkog, muškog društva, Ivar je i kao sasvim veliki dečak još uvek spavao i sisao u majčinom krilu. Dok su druga braća morala da očvrsnu na surovost, ali i nauče i prihvate pravila ponašanja vikinškog društva, Ivar je tog nauka ostao lišen. 

Kada se konačno počeo otresati majčinog uticaja, Ivar se našao u muškom, junačkom, ratničkom svetu čija pravila nije razumeo. 

Početak otvorenog nasilja prema svojoj braći Ivar ispoljava kada ubija Sigurda. U Engleskoj, nakon velike pobede, vojska Vikinga, još uvek vođena pod svom petoricom Ragnarovih sinova, sluša njihove govore. Björn, kao nosilac Ragnarovog avanturistikog istraživačkog principa najavljuje da želi da istražuje Mediteran. Ubbe, u skladu sa svojim miroljubivim likom nudi svom narodu miran život na novoosvojenoj zemlji, dobroj za obradu. Ivar zatim počinje da govori protivno ovoj ideji, i predlaže nove napade, prozivajući Ubbe-a da nije dovoljno hrabar da se bori i govori mu da veže kecelju i bude farmer ako želi, kao i Björna da razbija vojsku jer hoće da obilazi sunčane zemlje, te poziva ratnike da ga prate u borbu za slavu i Odina. Sigurd opominje Ivara da ne radi to, da su oni svi Ragnarovi sinovi i da treba da se drže zajedno. 

Na to mu Ivar kaže: “Nije me briga šta ti kažeš. Istina je da ti ne bih pišao niz grlo čak i da su ti pluća u plamenu.” Sigurd, revoltiran, uzvraća: “Pa, to je možda zato što i nisi zaista muškarac, jesi li, boneless”. U ovoj igri rečima Sigurd u stvari aludira na Ivarovu impotentnost: bone(r)-less. Tenzija se dalje nabija, dok Sigurd ne kaže Ivaru da je lud i da ima um deteta, a Ivar njemu da ne zaslužuje da bude Ragnarov sin jer samo svira muziku i “nudi dupe drugim muškarcima”. Dodavši još par zluradih reči o Ivarovoj vezanosti za majku, Sigurd preliva čašu i Ivar ga gađa sekirom, ubivši ga.

Ova scena nabijena je erupcijom složenih odnosa i sukoba za koje se temelj pripremao otkad serija prvi put predstavi Ragnarove sinove. Iz nje valja otpakovati Ivarovu toksičnu opterećenost dokazivanjem svoje muškosti. Kroz prozivke Ubbe-ovog i Björnovog plana budućnosti, a ponajviše Sugurdove očite homoseksualnosti, scena nam pokazuje Ivarovu potrebu da dovede u pitanje i ospori muškost svakog od svoje braće, te, očigledno, snažan osećaj inferiornosti u tom pogledu u odnosu na njih.

Paralele koje pokušavam da uspostavim sada postaju sasvim jasne, i mada su neosporno učitavanje, sličnosti između iskustva transrodnosti i psihološkog profila lika Ivara su neosporne. Valja se zapitati zašto je to tako. Iskustvo transrodnosti se često opisuje kao “zarobljenost u pogrešnom telu” ili već nekom drugom sličnom, pomalo patetičnom frazom. Naravno, svaka transrodna osoba ima pravo da svoje iskustvo opiše kako želi, ali ovaj opšteprihvaćeni opis iskustva transrodnosti često ne odgovara svim transrodnim osobama. To je zato što se problem transrodnosti ne ograničava samo na odnosu prema sopstevnom telu. Štaviše, to je deo koji se često i najlakše daje prevazići i ispraviti uslugama savremene medicine. Ono što je često suštinski problem iskustva transrodosti je upravo sve ono što ostaje kao posledica tela koje nas sputava. Čak i kada ga prevaziđemo ili “popravimo”. Ivar, napravivši sebi sprave za svoje noge i štaku ustaje, i bukvalno i metaforički, na svoje sopstvene noge. To je trenutak kada on počinje da osvaja prostor koji je za njega do tada bio nedostupan, a za koju njegova braća nisu morala da se bore – poziciju normalne osobe u društvu. Međutim, to ne može da nadomesti čitav njegov raniji život gde tu poziciju nije imao.

Transrodni mušarac, odgajen kao devojčica, ulazeći, često u adolescentskom ili odraslom dobu u mušku rodnu ulogu, najednom mora da usvoji čitav sistem ponašanja i načina na koje se rodna uloga ispoljava, a koje svaki drugi dečak usvaja i ne razmišljajući o tome, dok odrasta, najviše u odnosu sa drugim dečacima. Trans dečak može da se druži sa dečacima i kao mali, što često i radi, ali neće uvek moći da bude viđen kao “jednak” sa drugim dečacima. Uvek će morati da dokazuje svoje pravo da pripada grupi. A onda, kada deca počnu da odrastaju i telesne razlike postanu dominantnije, postaje praktično nemoguće za transrodnog mladića da ravnopravno “pripada” muškarcima.

Ivar, “pomoćnim sredstvima” ustavši na svoje dve noge, što u ovoj paraleli možemo shvatiti kao ekvivalent medicinskoj tranziciji trans muškarca, takođe počinje da gradi i osvaja novo mesto u društvu. 

Ubrzo, Ivar se uspostavlja kao “mastermind”, pravi izuzetno efikasne ratne taktike i zadobija poštovanje svih ratnika oko sebe, kao dostojan sin svog slavnog oca. Naivno bi se dalo pomisliti da je stvar time rešena.

Kada bi transrodnost bila samo “zarobljenost u pogrešnom telu” i ništa više, onda bi se ona isto tako dala prevazići kao kad bi Ivar svoj osećaj niže vrednosti prevazišao pravljenjem štake i spravama za hodanje. Ali dešava se upravo suprotno. Ivar, zadobivši poštovanje i izgradivši sebi ime, dolazi na presto Kattegata i postaje nemilosrdni vladar i tiranin, ubijajući svakoga ko mu se suprotstavi, takođe počinje da veruje da je besmrtan i da je bog, na taj način kompleksom supeririornosti pokušavajući da pobedi osećaj inferiorinosti koji je razvijao čitavog života. Ovde već postaje sasvim jasno da “pomoćno sredstvo” neće moći samostalno rešiti Ivarov problem.

Ovde se treba dotaći i Ivarove seksualnosti. Mada ne znamo kakve su bile seksualne prakse i kakav je bio pogled na seksualnost u prehrišćanskoj Skandinaviji, gotovo je izvesno da, kao i u svakom ratničkom, falusoidno orijentisanom društvu, muškarac koji “ne može da zadovolji ženu” nije bio viđen kao “pravi muškarac”.

Ivarovo prvo seksualno iskustvo dešava se sa robinjom Margrethe, koju su među sobom delila trojica njegove braće. Ivar od braće traži da i on “ima” Margrethe, i Ubbe, od početka mirotvorac među braćom, umesto da se sa podsmehom odnosi prema Ivarovoj želji, dovodi mu devojku. Te su scene, međutim, jedne od najmučnijih, najneugodnijih i najneprijatnih scena u čitavoj seriji. Ovaj pokušaj seksa je lišen bilo kakve bliskosti ili emocije, Margrethe očigledno ne uživa, a Ivar se nad njom muči pokušavajući, očigledno, da obavi tipičan, vaginalni penetrativni seks, što mu ne uspeva. Odustavši, Ivar počinje da davi Margrethe gotovo joj režeći na uvo “Moram da te ubijem”, na šta Margrethe preklinjući kaže “Nije moja krivica”, na šta Ivar, zaurla “Nije ni moja krivica!” pa doda “Moram da te ubijem da ne bi rekla mojoj braći. Ljudi ne smeju da znaju da ne mogu da zadovoljim ženu”. Margrethe dalje preklinje da je ne ubije, ali joj Ivar kaže “Ja volim da ubijam”. Zatim Margrethe uspeva da se lukavim i veštim rečima spase od Ivara, na kraju mu rekavši “Dobro i, tvoja kita ne radi! Zar te to čini manje muškarcem?”

Ivar joj na ovo ne odgovori. 

Tokom narednih godina Ivar neće imati daljih pokušaja seksa. Međutim, došavši na presto Kattegata, Ivar počinje da veruje da je poseban i bog, da njegova impotentnost i slabe noge znače da je u milosti bogova, da je “odabran”, što je misao koju mu u glavu ubacije jedna druga lukava robinja, Freydis. Prirodno, Ivar lako “pada” na ove reči, čak ima i erotsko iskustvo sa Freydis koje uključuje njeno zasecanje nožem Ivarovog dlana i lizanja krvi s njega, dok tvrdi da će tako zatrudneti sa njegovim detetom. Iako lišeno “običnog” sekualnog čina, ovo svakako jeste erotsko, intimno iskustvo za Ivara. Ili barem najbliže što on u tom trenutku erotskom može da priđe.

Seks u odeći, razni vidovi seksa koji ne zahtevaju “upotrebu” polnih organa, i slične prakse, česte su među osobama koje pate od rodne disforije, i uopšte, osobama koje imaju izrazito negativan odnos prema svom telu, koje svoje telo ne mogu da prihvate.

Treba istaći da Ivar ovde, dakle, izbegava tipičan, “običan” seks koji uključuje svlačenje odeće i “upotrebu” ponih organa, ali pristaje na neku vrstu erotizovanog čina, i to sasvim izvrnutih pozicija. Ivar ovde biva stavljen u ulogu pasivnog primaoca, dok Freydis vrši čin penetracije njegovog tela koji rezultira krvarenjem i bolom, što prilično podseća na žensku defloraciju, čime Ivar na taj način biva feminiziran.

Freydis, naravno, ima svoje razloge da obmanjuje Ivara, i sasvim je razumljiva njena želja da se iz pozicije robinje uzdigne u kraljicu. Freydis zna šta joj je činiti. Ona ima seks sa nasumičnim muškarcem kako bi zapravo zatrudnela i rodila “Ivarovog” sina. Ali kada se dete rodi, ono je deformisano, i Ivar ga, užasnut, ostavlja da umre, a obmanjivanja u koja ga je obavijala Freydis takođe počinju da pucaju, pa Ivar kasnije ubija u nju, zbog izdaje.

Ivar kao kralj vlada gvozdenom pesnicom što rezultira njegovim zbacivanjem prestola, nakon čega on, gnevan i poražen, suočen sa stvarnošću odlazi u Rusiju, gde će njegov lik doživeti suštinske i korenite promene. 

U Rusiju Ivar dolazi amiciozan, gnevan, ljubomoran i spreman da spali ceo svet ako treba, samo da se osveti svojoj braći i vrati na presto. U Rusiji, međutim, Ivar se “spušta na zemlju”, shvata da je običan smrtnik, ali takođe razrešava mnoge svoje nesigurnosti, svrgava lažnog kralja u korist mladog Igora, s kojim ostvaruje gotovo očinski nežan odnos koji se završava tako što Ivar govori Igoru da mora naučiti da bude muškarac i stati na svoje dve noge, aludirajući na svoje doslovno iskustvo ustajanja na svoje dve noge i sve ono što je taj proces sa sobom nosio. U Rusiji Ivar je sazreo i postao čovek. Takođe, razvio je vezu sa princezom Katiom, koju igra ista glumica koja je igrala Freydis. Ivar svakako uviđa tu sličnost i do kraja ne ostaje jasno da li je Katia ista osoba kao i Freydis ili je u pitanju puka slučajnost. To, međutim, nije ni važno. Važno je da je Ivar dobio priliku da uradi stvari sa tom ženom “ponovo”, ovoga puta lišen svojih nesigurnosti i deluzivnosti, Ivar, kao zreo, svestan i odrastao muškarac koji čvrsto stoji na svoje dve noge, zapravo uspeva da doživi erekciju sa Katiom i ima “pravi” seks.

U činu radikalnog samoprihvatanja Ivar uspeva da prevaziđe svoju sopstvenu nesigurnost, svoju impotentnost za koju se, dakle, ispostavlja da nije fizičkog porekla, već posledica Ivarove nesigurnosti i prezira prema sopstvenom telu. Sasvim slično, transrodna osoba nije fizički onesposobljena da ima seksualno iskustvo, ali često, u prezrenju svoga tela pribegava alternativnim načinima da “obavi” seks, ili pak sasvim izbegava seks. Kao i Ivarova štaka, medicinska tranzicija će, mislim, transrodnu osobu dovesti samo donekle, ona je često neophodna za fizičke aspekte “ustajanja na svoje noge”, ali proces koji se dešava tokom tranzicije prevazilazi pitanje oslobađanja iz “pogrešnog tela” i dotiče se suštinskih promena u odnosu prema sebi, sopstvenim nesavršenostima i razvijanju samopouzdanja da se te nesavršenosti uspešno nose.

Ivar umire u šestoj sezoni kao čovek zaokruženog i celovitog životnog puta, prevazišavši sebe i postavši potpuna i kompletna ličnost koja ume da podnese sebe i koja je izborila svoje pravo i mesto u svetu i društvu.

Ivarov put nije put svake osobe sa invaliditetom, svake transrodne osobe ili bilo koje druge osobe koja ima problem sa svojim telom. Ovaj tekst nema nameru da generalizuje iskustvo transrodnosti. Iskustvo svake transrodne osobe je njeno/njegovo lično i ta osoba ima pravo da ga opisuje kako želi. Ovaj rad ima za cilj da istakne manjkavost fraze “zarobljenost u pogrešnom telu” ističući njenu ograničenost na pojedinca lično, dok se zanemaruje čitav aspekt socijalnih odnosa i funkcionisanja u duštvu koji predstavljaju jednako značajne sastavne delove rodnog identiteta jednog pojedinca.

Matija Stefanovic

About author

Matija Stefanovic

Rođen je 1997. godine. Završio je Valjevsku gimnaziju, a trenutno studira Srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na Nedelji ponosa je prvi put volontirao 2019. godine i tada se zainteresovao za LGBT+ aktivizam. Od novembra 2020. godine radi u Prajd Info Centru. Voli Gospodar Prstenova, Vikinge i Nordijsku mitologiju.